Danilo Trifunović: Razmišljam… svet je sinkretizam različitosti

Stotinu dvadeset i tri rada stiglo je na literarni konkurs “Razmišljam” koji je u vreme strogih mera za sprečavanje širenja pandemije korona virusa, tokom aprila i maja, raspisalo Kulturno sklonište “Krik” iz Kosovske Kamenice. Upravo su mere i potakle organizatore da mlade pozovu da opišu o čemu su razmišljali u tim trenucima. Alternativna Internet stranica u saradnji sa Krikom objavljivaće u narednim danima pobedničke radove konkursa. Danas je pred vama rad Danila Trifunovića, iz Osnovne škole “14. Oktobar” u Beogradu, koji je osvojio drugo mesto u kategoriji proze od 5. do 8. razreda.


Razmišljam… svet je sinkretizam različitosti

Romantizam, književna epoha koja se pojavila nakon Francuske revolucije. Tada su se ljudi borili za svoju slobodu, nastaju nacije, razvija se narodni jezik i u prvom planu je čovek i njegova osećanja. Ali, i u umetnosti se javlja žanrovski sinkretizam, odnosno mešanje žanrova. Takođe, pojedini pisci su se, pored pisanja, bavili još nekim poslom. Recimo, Jovan Jovanović Zmaj je bio lekar, a Đura Jakšić je bio slikar, tako da se i tu uočava taj savršeni spoj. Sinkretizam ne postoji od tog 18. veka, on je uvek bio među nama. On ne označava samo pojam u književnosti, već se on javlja na svim poljima.

Svet je pun različitih kultura, jezika, ljudi. Ljudi, stvorenja koja su zagospodarila svakim kopnenim mestom zemaljske kugle, su tako različiti. Razlikujemo se po boji kože, nacionalnosti, religiji, ali da li je to stvarno bitno u ovom današnjem svetu?! Odgovor može biti i da i ne. Naravno da je bitno za nas odakle smo, trebalo bi da znamo o našoj kulturi, istoriji, naciji, veri zato što smo i mi deo svega toga. A odgovor ne je zato što ne bi trebalo da razdvajamo ljude zbog nečije rase ili zbog toga što smo deo nekog drugog naroda jer pre rođenja niko od nas nije birao gde će se roditi ili kakav će biti. Nijedan čovek ne bi trebalo da se stidi svoje kulture, tradicije ili naroda i naravno niko ne sme biti ponižen zbog svoje različitosti. Takođe, jezik je još jedan deo nacionalnog identiteta. Ne postoji “ružan jezik”, svaki se ističe na svoj način.

Živimo u svetu sa velikim brojem ljudi i svaki čovek ima drugačiji način razmišljanja. Zbog toga su nastajale ljubavi, prijateljstva, brakovi, ali nažalost i svađe, borbe i ratovi. Ljudi na drugačije načine shvataju i reaguju na neke stvari. Neki će u teškim situacijama da paniče i biti jako uplašeni, a neki će ostati smireni, shvatiti ozbiljnost situacije i pokušati da pomognu onoliko koliko je u njihovoj mogućnosti. Većina tih ljudi živi u gradovima. Gradovi su velika mesta sa puno različitosti. Prvo, razlikuju se po arhitekturi. Retko kada ćemo na dva potpuno različita kraja sveta videti sličan način gradnje. U Njujorku bismo videli jako visoke staklene zgrade koje skoro da dodiruju oblake, u Parizu zgrade sa najviše pet spratova, bež obojenom fasadom, plavim krovovima i malim francuskim balkonima, u Veneciji niske, narandžaste zgrade tik uz kanale, u Moskvi puno pravoslavnih crkava, ali i puno socijalističkih blokova, u Pekingu visoke staklene zgrade, ali i Zabranjeni grad sa svojom specifičnom budističkom arhitekturom. Drugo, videli bismo ljude, to je osnova grada zato što bez njih ne bi grad postojao. Ulicama većih gradova hodaju ljudi sa različitih delova sveta, zato što velika mesta nude raspolaganja čoveku da nađe posao, napravi biznis ili puno turističkih mesta za obilazak. Siguran sam da je većina stanovnovnika gradova u razvijenim državama prihvatila doseljenike koji su u potrazi za „boljim životom“, koji dolaze sa mesta gde su kultura, jezik i narav potpuno različiti. Ipak, ti ljudi su u njihove nove domove doneli i neke stvari za koje nisu baš navikli stanovnici tog mesta. U Londonu, gradu sa toliko različitih kultura, se može naći puno restorana indijske hrane, koju su Londonci prihvatili.

Srpska istorija je bogata i to možemo da potvrdimo. Počev od Nemanjića, koji su nam ostavili brojne srednjovekovne manastire i tvrđave širom naše zemlje, preko Turaka, od kojih smo malo pokupili narav i mentalitetet i načine shvatanja, koji su bili daleko drugačiji od onih ljudi sa prostora zapadne Evrope, do doba druge polovine 20. veka kada je u našoj zemlji bilo doba komunizma, koji nam je ostavio tu specifičnu arhitekturu u gradovima, ali takođe kao kod Turaka, drugačiji način razmišljanja i mislim da se nisu toliko od tada promenile stvari.

Mi, ljudi, smo čudna bića. Ponekad zaboravmo da smo svi isti, zaboravimo da budemo ljudi, pre svega. Neki su savladali ovu lekciju, ali mora još da se radi na tome. Jeste, razlikujemo se po mentalitetu, nacionalnom identitetu, fizičkom izgledu, načinu razmišljanja i prihvatanja stvari i to je normalno za svakog čoveka koji hoda ovom planetom i diše istim vazduhom kao i mi. Moramo da naučimo da poštujemo jedni druge, da se solidarišemo i da naučimo da je različitost jedna veklika vrlina, a ne mana. Ceo svet čini jednu savršenu celinu i nikako ne treba da to narušimo, što se kroz istoriju mnogo puta dešavalo i svi znamo da nam je trebalo puno vremena da bi vratili taj naš zajednički skup.

Danilo Trifunović, Beograd, Osnona škola “14. Oktobar”, osmi dva


Na Krikov konkurs dostavljeno je ukupno 123 rada, od toga 84 u kategoriji starijih osnovaca i 39 radova u kategoriji srednjoškolaca. Žiri su činili: profesor srpske književnosti i jezika i ruskog jezika i književnosti Jelena Janković, profesor metodike likovnog vaspitanja mr Marija Mojović Filipović, profesor srpske književnosti i jezika Nikola Antić, profesor ruskog jezika i književnosti Tanja Arsić, profesor srpske književnosti i jezika Marina Trajković i diplomirani sociolog, master etnolog i antropolog Slobodan Miljković.

Author: Alternativna

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *