Alternativna Internet stranica

Alternativna Internet stranica

Čitanje korone

Piše: Aleksandar Dunđerin, pisac, novinar, književni kritičar, urednik umetničkog programa u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ u severnom delu Mitrovice.

Pomama za čitanjem, dobila je u vreme obeleženo širenjem smrtonosnog korona virusa (Covid-19), razmere epidemije, barem tako deluje ukoliko se prate društvene mreže. Naravno, pri tome se čitanje savetuje više kao psihološko sredstvo za suzbijanje štetnih posledica izolacije (koje je većina svetskih vlada, po preporuci SZO-a jedinstveno usvojila, obrazlažući je kao meru prevencije), nego kao proces kojeg čitaoca vodi do kritičkog promišljanja stvarnosti. Svaki prirodni ili neprirodni fenomen potrebno je posmatrati iz više uglova, pa tako i ovaj. U vezi sa pandemijom, nema samo zdravstveni i medicinski aspekt, nego se (kao uzrok ili posledica) može posmatrati i sa političkog, ekonomskog, sociološkog, psihološkog, kultorološkog, religioznog aspekta. U tom smislu, postoji literatura koja, indirektno, govori i o ovom opakom virusu, i koju bi, ako želimo da ostanemo misleća bića, trebalo da i u ovom vremenu konsultujemo.

Iako je Besnilo (1983) Borislava Pekića, u doba korone toliko pominjano i citirano, proglašeno kao ostvarenje žanrovske književnosti i etiketirano kao vrsta trilera, odnosno horor literature, to su samo formalne odlike ovog remek-dela. Ono je, bez obzira na strukturu, koju mu obezbeđuje konstantnu napetost, daleko od zabavnog štiva za široku upotrebu. Besnilo, kao nijedno delo svetske literature, predstavlja dijagnozu umnoženih bolesti čovečanstva, apokaliptičnu viziju „civilizovanog“ sveta koji, suočen sa jednom kriznom situacijom (epidemija mutiranog virusa besnila), pokazuje kako se taj svet, bez obzira na naslage i naslage prosvetiteljskih i humansitičkih ideja, vodi isključivo pukim animalnim instinktom za preživljavanjem. Virus besnila u Pekićevom romanu proizvod je neuspelog eksperimenta (genetski inženjering) i pogađa, sasvim slučajno, londonski aerodrom Hitrou. Zbog opasnosti od širenja smrtonosnog virusa, čitav aerodrom je stavljen u karantin i on predstavlja za Pekića civilizaciju u malom. Civilizaciju koja je uljuljkana iluzijom o sigurnosti i bezbednosti, zabludom o superiornosti nauke (intelekta) u odnosu na prirodu. I koja, kada oseti ugroženost ličnog opstanka, odbacuje podele na nacije, rase, vere, klase, ali stvara nove podele (na zaražene i zdrave). Ta borba za opstanak ljudskog roda, koja se vodi pod plaštom solidarnosti i lojalnosti, navodne brige za bližnjeg, pokazuje se u Besnilu kao vrhunac licemerja, zbog nemoći suprotstavljanja sebičnim interesima.

Epidemija virusa, dakle, u Besnilu je povod da se otvore mnoga druga pitanja. Najpre pitanje ekocida, neraskidivo povezano sa ljudskom evolucijom (nemoć i strah pred prirodnim pojavama – prilagođavanje čoveka okruženju – prilagođavanje prirode interesima čoveka) i ljudskom arogancijom da je superioran u odnosu na prirodu koja dovodi do tehničkog i tehnološkog progresa. No, opominje Besnilo, ta tehničko-tehnološka superiornost neupotrebljiva je kao oružje u borbi protiv prirode. Sa druge strane, u podtekstu Besnila je i Pekićeva kritika totalitarizma, svih ideologija, „velikih naracija“ u kojima pojedinci, u suštini nesigurni, ugroženi i inferiorni, imaju potrebu za samopotvrđivanjem u uslovima kada to deluje karikaturalno, groteskno, tragi-komično.

Ako je Pekićevo Besnilo apokalipsa sada, koja nas opominje i tera na razmišljanje ko smo i kakvi možemo da budemo u vreme radikalnih tragičnih situacija koje podsećaju na kataklizmu, postoje dela koje je u doba korone takođe važno čitati, jer opisuju vreme ‘posle katastrofe’. Jedan od njih je roman Džordža Orvela iz 1949. godine 1984. To štivo je – pored romana Mi (1924) Jevgenija Zamjatina i Vrli novi svet (1932) Oldosa Hakslija – reprezent žanra negativne utopije (antiutopije) u svetskoj literaturi. Poučan je i danas, jer objašnjava, kao i kroz čitav prethodni vek, kako (može da) funkcioniše (izmanipulisana) ljudska zajednica ako je zahvaćena virusom straha. Uz njega je lakše razumeti reakcije razbesnelih i uplašenih predstavnika ljudskog roda koji, kao „savesni građani“, upražnjavaju „nedelju mržnje“ prema svima onima koji, svesno ili nesvesno, (navodno) ugrožavaju živote svojih sunarodnika, sugrađana, bližnjih, komšija, otežavaju rad istaknutim pojedincima koji su jedinstveni u posvećenoj borbi protiv trenutno jedinog (ili je oduvek bio jedini) neprijatelja naroda, država, čovečanstva – smrtonosnog virusa Covid-19. Ti novi neprijatelji su svi oni gastarbajteri i turisti koji su se vratili u pogrešnom trenutku u svoju zemlju; vernici koji za vreme pandemije odlaze na liturgiju i pričešćuju se; penzioneri koji promaljaju glavu iz svojih kutaka gde su samoizolovani, najčešće brutalno sami, bez bližnjih koji se od njih odvajaju za njihovo dobro; omladina koja se uporno sastaje, grli i ljubi, prkosi i ismeva pandemiju; intelektualci koji razmišljaju o drugim problemima koji se javljaju uporedo sa pandemijom. Ako (pre)glasna buka na društvenim mrežama, pa i medijima, galama protiv onih nedisciplinovanih pojedinaca i grupacija koji (navodno) ugrožavaju svoje i tuđe živote podseća na huk gomile 1984 tokom „dva minuta mržnje“, onda za čoveka ima nade da preživi i ovu (ne)prirodnu nepogodu.

A ukoliko se ove rečenice, i ovakva poređenja, smatraju krajnje neadekvatnim i nesuvislim, bezobraznim i neodgovornim, uz obrazloženje da se svet trenutno suočava sa do sada nezapamćenom katastrofom, onda definitivno živimo u Megalopolisu koji je u knjizi Кnjiževnost i komentari (2017) opisao Slobodan Vladušić – evo još jedne preporuke za čitanje u doba korone! – upozoravajući da prekomerni strah od smrti, i prekomerna težnja za sigurnošću i bezbednošću, čoveku oduzima svojstvo ličnosti i pretvara ga (kao i čitav ljudski rod) najpre u srećnog roba, a potom i u česticu biomase.

Naravno da uočavanje ovakvih tiploških srodnosti iz sveta fikcije i iz realnog sveta ne predstavlja istovremeno i nedvosmisleno i kritiku preventivnih mera u borbi protiv zaraze, pa ni mera koje podrazumevaju ukidanje mnogih sloboda, sprovedenih (i iz plemenitih razloga) upravo zbog očuvanja zdravlja i spasavanja života (rezultati će se tek videti). Ali i na njih je potrebno ukazati pošto svedoče na stanje duha čoveka u vremenima krize i panike, koje neodoljivo podseća na pomenute antiutopijske romane. Uostalom, razmišljanje o organizaciji nekog budućeg društva, nije u oprečnosti sa borbom protiv pandemije. Slobodna misao neće virus učiniti smrtonosnijim, ali će „Misaona policija“ (poput one iz 1984) ubiti svaku misao.

No, ako je predložena literatura suviše teška, i dodatno ugrožava psihološko zdravlje pojedinca opterećenog strahom od virusa, postoji i ona lakša, koja, takođe, pokazuje kako su nekadašnje pandemije, možda i mnogo smrtonosnije i kataklizmičnije, kao, recimo, kuga, inspirisale pojednice da stvore najlepša dela svetske književnosti. Reč je o Bokačovom Dekameronu, zbirci od sto novela, srednjovekovnom alegorijskom radu, pisanom od 1350. do 1353. godine. Ne ulazeći u idejni sklop ovih erotskih i tragičnih priča (a reč je o delu koje afirmiše hedonizam i kritikuje lažni moral), niti o hrabrosti da se jedna ovakva knjiga objavi u vreme „mračnog srednjeg veka“ (koji baš i nije bio tako mračan, kada je ovakve slobode dozvoljavao), pada u oči činjenica kako je dijapazon lekova protiv smrtnosnih bolesti ipak mnogo veći nego što to izgleda savremenom čoveku. Naime, sve priče su povezane jednom okvirnom koja govori kako su se sedam devojaka i tri mladića sklonili od kuge koja je harala Firencom na obližnje imanje, gde su proveli 10 dana tako što je svaki dan svako ispričao po jednu priču. Njihove priče, i njihov međusobni kontakt, i kontakt sa prirodom, postaće ona spasonosna sila koja pobeđuje kugu, koja pobeđuje smrt.

Ipak, budući da je vreme Velikog (Vaskršnjeg) posta, najbolji lek protiv Covid-19, barem kada je literatura u pitanju, možda je (a za verujuće sigurno) knjiga Od slobode ka ljubavi (2018) Vladike Atanasija Jevtića. Reč je o zborniku od osam beseda jeromonaha Atanasija, održanih za studente Politehnike u Кsantiju, osamdesetih godina prošlog veka. Besede su tematski raznovrsne, i pokazuju kako je i savremena pravoslavna misao u stanju da pruži originalni doprinos shvatanju mnogih književnih fenomena (pre svega onih koji se tiču opusa Dostojevskog) i filozofskih postavki (pogotovo egzistencijalizma) kroz istoriju. Ali pre svega je danas važna zato što na jednostavan i prijemčiv način objašnjava kako čoveku Covid-19 ne može ništa – jer čovek je besmrtan.

Doba korone će, kao i razdoblja kuge ili ratova, proći. Ova pošast je, međutim, važna da bi skrenula čoveku pažnju kako je on sam sebi najveći neprijatelj, i kako bi trebalo da preispita svoj odnos prema bližnjem, prema prirodi, prema Bogu, ali i prema nauci, politici, ekonomiji. Nadajmo se da će preživele stanovnike Zemlje na to da primora korona, kada već nije uspela književnost, i umetnost, iako je hiljadama godina imala upravo tu misiju – da ga upozori na predapokaliptični užas i ohrabri ga da zakorači putem od slobode ka ljubavi.

1 thought on “Čitanje korone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.