Anastasija Lena Dakić: Razmišljam…

Stotinu dvadeset i tri rada stiglo je na literarni konkurs “Razmišljam” koji je u vreme strogih mera za sprečavanje širenja pandemije korona virusa, tokom aprila i maja, raspisalo Kulturno sklonište “Krik” iz Kosovske Kamenice. Upravo su mere i potakle organizatore da mlade pozovu da opišu o čemu su razmišljali u tim trenucima. Alternativna Internet stranica u saradnji sa Krikom objavljivaće u narednim danima pobedničke radove konkursa. Danas je pred vama rad Anastasije lene Dakić, iz Osnovne škole “Vojvoda Radomir Putnik” u Beogradu, koja je osvojila treće mesto u kategoriji proze od 5. do 8. razreda.


Razmišljam

Razmišljam… Da li postoji sudbina? Da li nam je sve što uradimo već neko (ili nešto) prorekao? Da li je negde već zapisano šta sledi? Poput programa na TV-u. Nalik na sadržaj u knjizi. I ako jeste, da li mi možemo to da promenimo? Ili je „sudbina“ već predvidela naš beznadežni pokušaj menjanja budućnosti i tim predviđajem ga obesmislila?

Dok šetam ulicom obasjanom mrakom, slušajući tišinu, ne vidim prst pred okom, a kamoli kraj ulice. Ipak, nastavljam da koračam, jer ne mogu ostati tu zauvek. Nema smisla. Ne čujem nikoga i plašim se da li sam potpuno sama u ovom mraku. Uplašena sam koliko je duga ulica. Pitam se da li će se noć skloniti i ustupiti mesto danu ili ću zauvek ostati zarobljena u ulici koju čak i ne vidim? „Da li je bilo ko tu“, vičem u nadi da će se neko odazvati. Naravno, još uvek mi samo muk odgovara. Bojažljivo idem dalje. Nakon nekoliko stopa, pali se jedna svetiljka, jedna ispod koje ja stojim. Kao da je osvetlila baš mene. Kao da je moj dolazak bitan. Njena svtlost osvetljava i pupoljak nekog cveta koji mi je, priznajem, potpuno nepoznat, jer je njegov pupoljak zaista pomalo ružan. Pogledam napred. Bojim se da nastavim, jer u ovom trenutku, jedino što imam su svetiljka i ružni pupoljak. Ako odem, možda ih izgubim. Prođe neko vreme. Pupoljak se nije pretvorio u cvet. Svetiljka nije osvetlila ništa više. Moram krenuti napred. Ostavljam iza sebe sve. Tumaram ulicom koja je još uvek pusta. Osećam se kao da je na meni da otkrijem šta treba da uradim da bih prekinula ovaj monotoni razvoj događaja. Možda treba da potrčim? Ako celo vreme hodam, ne trudim se dovoljno. Moram da se potrudim. Do toga je, sigurno!

Trčim. Najbrže što mogu. To me umara, da, ali ipak nastavljam, jer ne može sve biti lako. Ne sme biti. Jer onda bismo svi jednako postizali. Odjednom… Padam? To nisam očekivala. Saplela sam se o kamen koji sada samo osećam pod rukom, ali znam da je tu. Zašto? Zašto sam pala? Potrudila sam se, zaista jesam. Umesto da dobijem više, dobila sam manje. To jednostavo nije fer. Ali… Pretpostavljam da ne može stalno biti fer. I da ne može uvek iz prvog pokušaja. Nakon što sam ovo promislila, ustajem. Biram da nastavim. Možda mi sledi zamka. Možda smrt. A možda spas. Ali mi sigurno ništa ne sledi ako ostanem na podu.

Odrala sam koleno. Ono sada boli. Nema veze. Prestaće. Kamen sam stavila u džep. Nikada ne mogu znati da li će mi biti potreban, ali ako ga ostavim tu, izgubiću nešto što sam mogla da ponesem, što sam mogla da imam, a nisam. Trčim još brže nego pre. Još sam umornija, ali odlučna sam da nastavim…

Ovaj put je vredelo, i te kako! Svetiljka me je ponovo obasjala! Da li je to ona ista? Da! Da! Tu je i… Cvet? Ima istu stabljiku kao i onaj pupoljak. Pupoljak se pretvorio u cvet? Pa, da, naravno, ima smisla. Dok sam čekala, ništase nije dogodilo, ali kada sam učinila nešto, nešto sam dobila natrag. Cvet nije ružan. Divan je, zapravo. Savršen je. Pomislim da ga uberem, ali se predomislim. Neka ostane tu, neka raste. Ja ću ga naći ponovo i nikada ga neću zaboraviti. Očigledno ne mogu tek tako da ostavim iza sebe ono što je bilo…

Ali već na sledećem koraku nailazim na još veličanstveniji prizor! Prelepo jezero. Ogromno. Čisto. Duboko. A po njemu zvezdani odraz igra bal. Vadim svoj kamen iz džepa i bacam ga u jezero. To je prvi zvuk za mene u ovoj noći! Divno je! Možda nije nešto specijalno, ali to je jedini zvuk koji ja posedujem. Sve što sam čula. I za mene je potpuno perfektan. I neobično je kako sam se malopre saplela o taj kamen, a onda sam uz njegovu pomoć napravila nešto fantastično. Pretvorila sam nešto loše u nešto odlično.
I onda kada sam se okrenula…

Svetiljka je ponovo bila tu, a pod njom… Ceo žbun predivnog cveća, nalik na onaj cvet koji je nastao od ružnog pupoljka. I mirisali su predivno.

I zbog ovoga je nebitno.

Nebitno je da li sudbina postoji ili ne. Pitanje je – da li ja želim da znam moju? I odgovor je svaki put – ne. Zato što onda nema iznenađenja. Nema razmišljanja. Nema donošenja odluki da li ću ostaviti svetiljku i pupoljak. Nema radosti kada vidim da je od pupoljka nastao žbun divnog cveća. Nema učenja o životu. I ko zna kada će se mračna ulica završiti. Ni to ne želim da saznam. Želim da trčim i padam, a onda ustajem i nastavim da trčim. Čak i ako me čeka kraj. Usput ću upoznati druge ljude. Čuti mnogo više od kamena koji je upao u vodu. I tek kada proživim takav, nepredvidiv život, gde ću imati prilike da se iznenadim, da učim, da grešim, da čujem i vidim sve što nudi ovaj svet – tek tada biću spremna za kraj ulice.

Razmišljam…

Anastasija Lena Dakić, Savski Venac, Beograd, Osnovna škola “Vojvoda Radomir Putnik”, sedmi razred


Na Krikov konkurs dostavljeno je ukupno 123 rada, od toga 84 u kategoriji starijih osnovaca i 39 radova u kategoriji srednjoškolaca. Žiri su činili: profesor srpske književnosti i jezika i ruskog jezika i književnosti Jelena Janković, profesor metodike likovnog vaspitanja mr Marija Mojović Filipović, profesor srpske književnosti i jezika Nikola Antić, profesor ruskog jezika i književnosti Tanja Arsić, profesor srpske književnosti i jezika Marina Trajković i diplomirani sociolog, master etnolog i antropolog Slobodan Miljković.

Author: Alternativna

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *