Alternativna Internet stranica

Alternativna Internet stranica

U rubrici “Književnost sa Kosova” svake nedelje objavljujemo poeziju, prozu, eseje, kritiku autora sa Kosova i Metohije, koji su dali trajniji doprinos književnoj umetnosti u protekle dve decenije 21. veka. Odabir priloga za ovu rubriku vrši pisac i književni kritičar Aleksandar Dunđerin koji sastavlja i propratne beleške o autorima. Danas čitajte “Klobuk” Petra Sarića.

***

Miraš se prikradao – njegova omiljena igra iz detinjstva – Spasiji; i ona ga nije videla dok nije nagazio svoju grančicu čije ju je pucketanje trglo; uplašila se, navukla suknju preko kolena i, zajapurena u obrazima, ustala pridržavajući se rukom za stablo mladog jasena, izraslog ispod kamena na kom je sedela…

– Jesu li ti se napasle?

– Jesu.

– Sjedi, što ustaješ?

Pogledala ga, kao da je htela da kaže kako što ustajem? U Hercegovini od pamtiveka žnsko ustaje muškom, makar bilo dete… Seli su jedno do drugog.

– Jesi li ikad išla u Trebinje?

Ona ga pogledala ne shvatajući otkud mu sad da je tako nešto pita.

– Nijesam, nijesam, nikad…, šta ću ja u Trebinje?

Kao da ga nije zanimao njen odgovor, ili kao da ga je unapred znao:

– Čuo sam da ćeš sa Anetom, u subotu, na trebinjski Pazar, za koji kažu da je malo manji od carigradskog…

Ništa nije razumela; i kad bi htela nešto da kaže, nije je zapadalo; osim toga, on, po svome, ne sluša šta ona govori… Sasvim zbunjena, nije osetila kad se njegova ruka našla na njenom ramenu.

– U Trebinju ima robe iz cijelog svijeta; ima i da pojedeš i popiješ, i da obučeš, ima što zamisliš!

Njegova ruka, savijajući se u laktu, nađe se iza njenog vrata.

– Eto, ti si šćer Đorđa Davidova Šešlije, a znaš ko sam ja, i čiji sam… Meni je miliji siromah od onoga što se naprazno šepuri…; nevoljnik, bez pune torbe, ne izlazi iz moje kuće…; a ti si lijepa i vrijedna, i meni draga…

Povuče je k sebi…; više nije govorio; mislio je da je to bilo dovoljno…; lako ju je položio na kamenu ploču…; i to što je rekao kao da nije bilo neophodno…; zar da se odupre sinu Sima Begenešića?!; tu kuraž nemaju ni one iz viđenijih bratstava…; prvi put je spao na prosjačku kćer…; ali ona je lepa, i otresita, a on voli takve…; njegovi damari su ubrzano tukli…; nije više o njoj vodio računa, kao da nije živi stvor…; zapalo ju je što bi mnoga poželela… Krv mu beše udarila u glavu…; nije osetio da se Spasija brani, da pokušava da se izvuče ispod njega, a da ne bude grubo odbijanje…; i on još nije bio svestan da među njima počinje borba…; branila se sve otvorenije i ne vodeći računa o njemu…; drala se…; ali on se, sasvim izgubljen, na to nije obazirao… Tek kad ga je snažnim zahvatom zbacila sa sebe i sa ploče, i on se našao u polusuvom grmenu zanoveti, tek kad je čuo kako se suvo granje lomi pod njim, s bolom u rebrima, došao je sebi…

Ma je li moguće?!

Povređen je, i ponižen, kako, ni on niti iko njegov, nikad nije…; ali sa kćeri Đorđija Davidova ne može se na ovome završiti; bilo bi ravno njegovoj sramotnoj pogibiji… Ona beše ustala i počela da beži…; a on se nekako iskobeljao iz onog grmena; i, držeći se za leđa, teturajući se, krenuo za njom…; njegova požuda pretvorila se u prezir i mržnju… Ona se – kad vide da je on, razdražen i besan, sustiže – sagnu, zgrabi kamen veličine pesnice i, iz jednog zamaha, baci ga put njega…; učinila je još nekoliko koraka, i pala…; s licem na zemlji, otvorila oči; i ugledala mravlju putanju koja je, puna mrava, prolazila ispod nje…

Bože, šta se ovo dešava?!

Malo dalje, mravlji put vodio je preko kamene ploče – takvih ploča puna je Znaovetna gradina – preko koje su se mravi, razilazeći se i gubeći, slobodno kretali… Miraš kratko jeknu; ubila sam ga!; kamena ploča prepuna mrava; ako sam ga ubila, zatvorila sam mu kuću, presudila i sebi i njemu!… Ona se neće više osvrtati; svašta sam čula o njemu, ali nijesam znala i da je napasnik!; a kad je poodmakla, počela je najdenom da viče na ovce koje su mirno, u hladu, ležale; taj njen glas (ne i reči), koliko-toliko, vraćao ju je razumu…; noge kojim je koračala, i ruke kojim je mahala, njene su… Na njegovo ponovljeno ječanje, ona uzdahta; i čučnu iza žbuna zanoveti kroz koji je, zaklonjena, mogla da ga osmotri; zemlja, pod njom, je vlažna; rukama razmicala mladice zanoveti koje su se uvijale kao travke; tlo je vlažno i hladno; u strahu da je ne vidi, ona pusti grane zanoveti koje se sastaviše…

Stenjući, pokušavao je da ustane…; da je sam pao i isto ovako se nagrdio, zapomagao bi, večao kao jarac…; ovako…; spao na kćer Đorđije Davidova i najamnicu svog brata; i ona mu razbila glavu; kud bi mu ta bruka, i kastig; vest bi, brže no da je poginuo, obletela pola Hercegovine; ne bi samo on izašao na šiljak, no sve što je njegovo, celo bratstvo…

Šta bi te, kad bi saznala, bilo s Krstinjom koja je, noseći muštuluk, onako upala u njegovu kuću i njega i ženu mu zatekla da sede kraj ognjišta kao da se vesti o Jovanovom rođenju nisu obradovali?… Ovo današnje, Mirašovo, Krstinja – čije je ponašanje izazivalo sve veću zebnju i brigu – ne bi preživela…; a, Novak?!…; Miraš je bežao od te pomisli…; možda bi me ubio…; da, da, strijeljo bi me pred narodnim zborom…; trpeći bol, zapirao je ječanje; i, bauljajući četvoronoške, izvukao se iz grmena; glava bi mu, s vremena na vreme, klonula; uz pomoć struka zanoveti za koji se držao, uspeo je da se uspravi i sedne…; krv je točila niz levi obraz…; uvo puno krvi…; glava, glava!, razbila mi je glavu!… I ona se, zaklonjena, pridizila…; kao da se nečega stidela, i plašila…

– Ali ja ti, Spasenija, opraštam, sve ti opraštam; i molim te da priđeš i spereš mi ovu krv, da vidimo, kolika je rana?

Iako se ni za šta nije pokajala, bilo joj je teže nego malopre kad ga je zbacila sa sebe i pogodila ga onim kamenom; sve je, pas, zaradio!

No, da vidimo, ima li tu nečega njenog?…

Da mu nesvjesno nijesam dala kakav znak, nešto kao povod; i tako ga navukla?…; na takvim mukama nije bila…; može da umre!…; toliko krvi nije videla…

– Ne boj se, Spasenija, slobodno priđi…

Ustala je, i on je mogao da je vidi… Lakše bi joj bilo da je na mestu ostao mrtav; tada bi ispričala sve kako je bilo; ovako ne zna šta će, i kako će…; njemu će verovati svi, njoj niko…

***

Beleška u autoru

Petar Sarić je rođen 1937. godine u selu Gornji Tupan, u Banjanima kod Nikšića (Crna Gora). Čitav radni vek proveo je na Kosovu i Metohiji, u Prištini i u Štrpcu, gde i danas živi. Objavio romane Veliki ahavski trg (1972), Sutra stiže gospodar 1 (1979),  Sutra stiže gospodar 2 (1981), Dečak iz Lastve (1981), Petruša i Miluša (1990), Strah od svetlosti (2005), Sara (2008), Mitrova Amerika (2012). Prozna celina koju ovom prilikom objavljujemo odlomak je iz Sarićevog novog romana Klobuk koji će uskoro, nadamo se, biti štampan.

Petar Sarić nije samo najznačajniji srpski prozni pisac u istoriji književnosti koja je stvarana na području Kosova i Metohije – njegova prozna ostvarenja, nesumnjivo, pripadaju samom vrhu savremene srpske literature, nastale tokom druge polovine 20. i početkom 21. veka. O tome svedoči i izuzetno obimna bibliografija radova o Sarićevom stvaralaštvu, objavljivanje knjiga izvan Kosova i Metohije, prihvaćenost od strane književne kritike u širem regionu, prevodi na više jezika, priznanja i nagrade.

Kada se sagledaju stilsko-poetske odlike Sarićeve proze, mnoge, i tematske, inovacije koje je uneo u srpsku književnost, spremnost da razbija tabue, kada se uzme u obzir njegova snažna, uvek sveža i originalna stvaralačka imaginacija, umeće da redovno iskorači u nepoznato, iznenadi čitaoca, probije „horizont očekivanja“ – otkriva se i kao anticipator mnogih modernističkih i postmodernističkih tendencija u srpskoj književnoj umetnosti, a tokom ovog veka i kao jedan od rodonačelnika „nove socijalnosti“; kao vizionar koji se nikada nije povodio za duhom vremena, spoznajući da velika umetnost opstaje samo ukoliko utemeljuje buduće umetničke standarde i norme.

Put Petra Sarića od poetske, simbolističke proze i modernističkih narativnih obrazaca, preko postmodernističkih strategija do „nove socijalnosti“, saobrazan je dominantnim i relevantnim tendencijama u svetskoj teoriji umetnosti i književnoj praksi. Taj književnoevolutivni proces u Sarićevom stvaralaštvu uočljiv je na stilsko-poetskom i semantičko-idejnom sloju njegovih dela u kojima je, kao konstanta, problematizovan odnos između između erotskog, mitskog i istorijskog, i naglašeno specifično shvatanje statusa seksualnosti, umetnosti i istorije u literaturi.

Zbog pobrojanih razloga novija književna kritika je literarni opus Petra Sarića stavila u istu ravan sa prozom Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića, Danila Kiša, Branimira Šćepanovića.

I ovaj odlomak ilustruje jednu od opsesivnih Sarićevih tema – razuzdani eros, motiv silovanja – kojem autor pristupa na nekarakterističan način, stalnim preispitivanjem da li je i žrtva kriva što je nad njom počinjeno zlodelo. Istovremeno, to je i žestoka kritika patrijarhalnog društva (žena je uvek krivac, pa čak i kada je žrtva), odnosno svake dogme, pa i one koju afirmiše najvrednija umetnost i filozofija. To je samo dokaz da je Sarićevevo stvaralaštvo otvoreno za raznolika tumačenja, i na semantičkom, i na etičkom, i na idejnom planu.

***

Sve navedene knjige možete kupiti ili pozajmiti za čitanje u bilbioteci Privatnog kulturnog centra Akvarijus (Strahinjića Bana 4, Kosovska Mitrovica).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.