Elza u "Loengrinu" i Mati u "Šest lica": Eva i uvek Eva

Alternativna Internet stranica objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” i “Žena i svet”, koji su dostupni javnosti u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Elza u “Loengrinu” i Mati u “Šest lica”: Eva i uvek Eva” iz sedmog izdanja časopisa Žena i svet od 1926. godine.

Poslednje dve velike premijere u prestoničkom teatru: Vagnerov “Loengrin” i Pirandelovih “Šest lica traže pisca”, pokazuju nam još jednu tragediju žene. Kao i uvek, u pozorištu, – i da je samo u pozorištu, pa prosto bilo!

Šta je uradila Elza od Brabanta? Zašto ju je optužio Rihard Vagner onoj publici na pozornici, koja potvrđuje kad ne misli svojom glavom? Ništa manje nego da je, – Eva u ne znam kome izdanju – učinila da se ljudima izmakne raj. Isto kao i ona prva Eva: radoznalošću, primivši od zmije zelenu jabuku sa drveta poznavanja dobra i zla. Jer svet je bio crn i ljudi zli. Ulicu odvratnog grofa Telramunda, koji je Elzi bio tutor, ocrnio je devojku pred kraljem da je u šumi ubila svog malog brata, da bi nasledila presto od Brabanta. Sve okolnosti bile su protiv Elze, jer ona je zaista bila u šumi sa bratom, ali se bez bratića vratila iz šume. Svedoka istina nije bilo, ali, na što će, kad je stvar jasna? Onda nije važio naš sudski postupak: mi bismo Elzu pustili kući iz nedostatka dokaza. Stvar se radila poštenije i bez mnogo lukavstva: izlazilo se pred Božji sud! Telramund, silni i obesni – da je pošten, bio bi pravi Kraljević Marko, a ovako je Musa Kesedžija – tvrdi da je ubila brata, a nejaka i nezaštićena Elza neka dokaže protivno. Ako pak ne može da dokaže, neka umesto sebe pošalje viteza koji bi s njim, Telramundom, podelio megdan, pa koja bude bolja potonuti neće. Mora biti da su Elzine “akcije” vrlo rđavo stojale, kad se ne nađe niko od ovoga sveta da za nju krene u boj. I već bi Telramund, od nje osramoćene i ponižene, prigrabio i njen i bratovljev presto, da se u dvanaestome času, na treći poziv kraljevog glasnika, nije za čistu devicu zauzeo Loengrin, divan beli vitez, pravi sv. Đorđe (D. Zinovjev nije kriv što ne liči na sv. Đorđa), koji je došao iz regiona istih, od prilike, u kojma je sv. Đorđe danas. Dovezao ga beli labud, na malom čuniću, niz reku Šeldu (ono je Anver-Antverpen). Taj beli čudesni vitez došao je da se bori za pravdu, za Elzu, pa su se oni i zavoleli i uzeće se, ako vitez pobedi. Samo ima jedan uslov; “Ne pitaj, Elza, ko sam i odakle sam i iz kog kraja; ako zapitaš, sreći je našoj kraj”!

Vitez je pobedio, razume se; venčali su se, i to se razume, a da je Elza zapitala viteza i ko je, i odakle je i iz koga je kraja – i to se razume. I tada je sreći njihovoj prevelikoj, koju su samo nazreli a nisu doživeli, zaista došao kraj. Beli vitez je otišao otkud je i došao, ali je ostavio adresu: Loengrin, sin Parsivalov, vitez Sv. Grala. Otišao je u trenutku, kad je trebalo da povede vojsku protiv opšteg neprijatelja… Zato za njim žale svi: Loengrin više nije privatna stvar Elze od Brabanta. Tako su kroz ženu ljudi izgubili svu sreću i iskupljenje; u ženi je nestalo vere; žena je navela na zlo.

Zar to nije novo izdanje priče o pramajci Evi? Ima i zmija: Ortrud, žena Telramundova, uzročica celoga zla, koja je čak i Elzinog brata, dečka, činima pretvorila u labuda. Dakle, opet žena! Žena donosi sreću i blaženstvo, i život, žena je odnosi: muškarci samo statiraju.

Pirandelo je manji kavaljer, ali dublje oseća elementarni jad ženskoga pola. U “Šest lica” njegove žene su patnice. Pate iskonsku patnju, stradaju stradanje Eve isterane iz raja.

One su komad pramaterije i klube nerava, koje je rastrzava. Šest lica: porodica od tri muškarca i tri žene. Najmlađa, trogodišnje devojče, strada besmisleno: davi se u vodoskoku; srednja, onda kad žena nastaje, otima se, ne da se, ali će biti pridavljena životom definitivno; treća, samo pati, pati nemo gotovo kroz ceo komad, skačući dva, tri puta samo, da jaukne, da se zgrozi, kad se uzbune, kad se skovitlaju materinski instinkti u njoj. Ona ne misli, ona ne radi; ona ne razmišlja, i ne deluje. Ona pasivno, tupo, nagonski, ni sama ne zna kako, rađa i podiže decu, i čuva ih kao ženka svoje mladunce. Bez pameti, bez razumevanja, nagonom. Ona ima razmišljanja kao patnica; kao mati ona ne razmišlja. Pasivna je kao zemlja, kao pramaterija, a nervi joj služe da zadrhti, kao zemlja kad se zatrese.

Retko je koji pisac toliko nekavaljerski sveo ženu na goli instinkt i prirodnuu funkciju u svetu; ali je zato retko koji dublje osetio njenu osnovnu misiju.

Koliko gore prolazi Otac, – trut jedan koji pshilogizira i vreba trenutke; i Brat koji u čistunstvu svome samo negira, ne učiniv ni stoti deo istinskog dobra koje je učinila ona cinična i odvratna patnica od razuzdane Pastorke; i Bratić mali – pandan sestrici u bazenu – koji reagira na težinu situacije samoubistvom.

Ipak je Pirandelo kavaljer. A vi ste, gospođe i gospođice, s te tačke gledišta trebale da gledate Pirandela, pa bi vam bio i miliji i razumljiviji. I nimalo dosadan, kao ni Vagner, koji je, u veku u kome je živeo, još patio od lažnog kaveljerstva. Pirandelo nam je dao više pravde, i zato ga, ja lično, veoma volim.

Nikoleta.

Pročitajte još:

Prvi ženski časopis

Ženski pokret za prava naše žene

Žena i umetnost: Vajarka Iva Despić

Sačuvaj me, Bože!

Otvorena pitanja

Plata bračnoj ženi

Ljubica Knežević

Katarina Milovukovica

Sujeverje ili koketerija

Nadežda Petrović