Foto: Fond za humanitarno pravo

Uprkos brojnim izveštajima, Samoopredeljenje i kosovski premijer Aljbin Kurti imaju svoje viđenje onoga što je prethodilo Martovskom nasilju i što se događalo tokom ovog talasa etničkog nasilja.

Sutra, 17. marta, navršava se 20 godina od Martovskog nasilja na Kosovu – najveći talas posleratnog etničkog nasilja na Kosovu usmereno u najvećoj meri prema Srbima, te Romima i Aškalijama, koje je kulminiralo u napadima na srpske enklave širom Kosova, uz paljenje kuća, crkava i škola.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u etničkom nasilju na 17. i 18. marta, stradalo je 15 Albanaca i 12 Srba. Ozbiljno je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 povrećeno u napadima na putevima. Što se tiče objekata, oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su ili potpuno uništene ili ozbiljno oštećene. Pored civilnih objekata, potpuno je demolirano i spaljeno 36 pravoslavnih, verskih objekata. Prema podacima Generalnog sekretara UN, u martovskom nasilju povređeno je 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 58 pripadnika KPS i 61 pripadnik međunarodnih mirovnih snaga.

Međutim, Samoopredeljenje je danas obeležilo „crni dan“ za Mitrovicu i celo Kosovo, pominjući 17. mart u potpuno drugačijem svetlu i kontekstu od onog kako su izvestili međunarodni i drugi izveštaji.

Odgovornost ostavljaju na Srbima koje opisuju kao „kriminalce“, a međunarodne snage kao one koji „nisu pokušali da zaustave nasilje i uhapse srpske kriminalce koji su pucali na mirne demonstrante“. Ne pominju srpske žrtve, posledice Martovskog nasilja, niti odgovornost izgrednika. U međuvremenu se oglasio i kosovski premijer Aljbin Kurti, takođe sa manipulišućim navodima u vezi sa događajima od 16. do 18. marta.

U nastavku prenosimo reakcije Samoopredeljenja, Aljbina Kurtija, ali i delove međunarodnih i drugih izveštaja i izvora koji jasno upućuju na to da odgovornost za ono što se događalo pred Martovsko nasilje, ali i tokom talasa etničkog nasilja snose albanski ekstremisti, pojedini mediji, ali i lideri.

Samoopredeljenje: „Nikada nećemo zaboraviti i uvek ćemo tražiti pravdu za ove zločine“

„Pre 20 godina, u Čabri, u Mitrovici, pored reke Ibar, troje dece, E.D., A.V. i F.V.. igrali su se jureći divlje šotke. Prvo počinje da ih vređa jedan Srbin koji je tamo harao, a zatim druga grupa Srba koja mu se pridružuje uvredama, usmerava pse na decu koja od straha počinju da beže i ulaze u reku Ibar, tragično gubeći svoje živote. Ovaj događaj, ovako opisan, takođe je napisan u to vreme i u izveštaju američkog tužioca UNMIK-a Roberta Dina, ali pravda nikada nije zadovoljena.

Ovo ubistvo troje dece pogodilo je svakog građanina, što je rezultiralo organizovanjem mirnog protesta 17. marta. Albanski građani izašli su kod mosta na Ibru u Mitrovici da bi videli organizovane Srbe u drugom delu koji su počeli da pucaju na demonstrante, i na Albance koji još žive u severnom delu.

Policija UNMIK-a i KFOR-a samo su posmatrali situaciju i nisu pokušali da zaustave nasilje i uhapse srpske kriminalce koji su pucali na mirne demonstrante.

Tako su, nakon ubijanja dece i nenaoružanih građana u znak protesta, zemlju širom preplavili protesti zahtevajući pravdu.

U ovim događajima koji su usledili, koji su nazvani ‘martovskim nemirima’, smrtno je stradalo 19 građana, od kojih 11 Albanaca; 16. mart je crni dan za Mitrovicu i celo Kosovo.

Pravda za tragični događaj, ubistvo troje dece, a potom i ostalih građana, još nije zadovoljena. Nikada nećemo zaboraviti i uvek ćemo tražiti pravdu za ove zločine.

Delegacija Pokreta Samoopredeljenje bila je ovde danas da oda počast i sećanje na troje dece koja su tragično izgubila živote u Čabri! Delegaciju je predvodio organizacioni sekretar Aljim Rama zajedno sa poslanicima, aktivistima i članovima našeg Centra u Mitrovici“.

Human Rights Watch – naziv izveštaja – Nemogućnost da se zaštite

„Dana 17. i 18. marta 2004. širom Kosova su se desili nasilni nemiri etničkih Albanaca, podstaknuti senzacionalnim i na kraju netačnim izveštajima da su Srbi odgovorni za utapanje troje male albanske dece. Za skoro četrdeset osam sati, bezbednosne strukture na Kosovu – Kosovske snage (KFOR), međunarodna policija UN (UNMIK) i lokalno regrutovana Kosovska policijska služba (KPS) – gotovo su potpuno izgubile kontrolu, jer su širom Kosova izbila trideset tri velika nemira u kojima je učestvovalo oko 51.000 učesnika.

Nasilje širom Kosova predstavlja najozbiljniji korak unazad od 1999. godine u naporima međunarodne zajednice da stvori multietničko Kosovo u kome i vlada i civilno društvo poštuju ljudska prava. Od glavnog grada Prištine do gradova kao što su Prizren i Đakovica, te malih sela kao što su Slatina i Belo Polje, velike mase etničkih Albanaca su delovale sa žestokom efikasnošću da oslobode svoje oblasti svih preostalih ostataka prisustva Srba, a ciljano je i na druge manjine kao što su Romi, uključujući Aškalije koji su Romi koji govore albanski. U mnogim zajednicama pogođenim nasiljem, u napadima, spontanim i organizovanim, spaljena je svaka kuća Srba, Roma ili Aškalija.

U selu Svinjare, svih 137 srpskih domova je spaljeno, ali su domovi etničkih Albanaca ostali netaknuti.

U obližnjem Vučitrnu masa etničkih Albanaca napala je zajednicu Aškalija, spalivši šezdeset devet domova Aškalija.

U Kosovu Polju jedan Srbin je nasmrt pretučen, a spaljeno je preko stotinu srpskih i romskih domova, pošta, srpska pravoslavna crkva, srpska škola i srpska bolnica.

Čak i najmanja srpska prisustva bila su meta neprijateljske mase: mase etničkih Albanaca satima su napadale srpsku pravoslavnu crkvu u Đakovici, proteravši na kraju pet starijih Srpkinja koje su bile poslednje preostale Srpkinje u Đakovici, iz predratnog stanovništva sa više od 3.000.

Martovsko nasilje proteralo je celokupno srpsko stanovništvo sa desetina lokacija – uključujući glavni grad Prištinu – i podjednako je pogodilo romsku i aškalijsku zajednice.

Posle dvodnevnih nereda, spaljeno je najmanje 550 domova i dvadeset sedam pravoslavnih crkava i manastira, zbog čega je oko 4.100 Srba, Roma, Aškalija i drugih nealbanskih manjina raseljeno.

Oko 2.000 osoba i dalje ostaje raseljeno mesecima kasnije, živeći u pretrpanim i nehigijenskim uslovima – uključujući neogrejane i nedovršene stanove, prepune škole, šatorske kampove u vojnim bazama KFOR-a, pa čak i metalne kontejnere. Budućnost manjina na Kosovu nikada nije izgledala mračnije.

Bezbednosne organizacije na Kosovu – KFOR, međunarodna policija UNMIK-a i KPS su katastrofalno podbacile u svom mandatu da zaštite manjinske zajednice tokom martovskog nasilja 2004. godine.

U brojnim slučajevima, napadnute manjine su ostavljene potpuno nezaštićene i prepuštene na milost i nemilost izgrednicima.

U Svinjaru, trupe francuskog KFOR-a nisu uspele da priteknu u pomoć opkoljenim Srbima, iako je njihova glavna baza bila samo nekoliko stotina metara dalje – u stvari, masa etničkih Albanaca prošla je tik pored baze na putu da zapali selo. Francuske trupe KFOR-a na sličan način nisu odgovorile na nerede u Vučitrnu, koji se nalazi između dve velike francuske baze.

U Prizrenu, nemačke trupe KFOR-a nisu uspele da se rasporede da zaštite srpsko stanovništvo i mnoge istorijske srpske pravoslavne crkve, uprkos pozivima za pomoć njihovih kolega međunarodne policije UNMIK-a, koji su kasnije optužili nemačke komandante KFOR-a za kukavičluk.

U Kosovu Polju, UNMIK i KFOR nisu bili nigde viđeni dok su albanske mase metodično palile srpske kuće.

Selo Belo Polje, obnovljeno na periferiji Peći za smeštaj Srba povratnika, spaljeno je do temelja iako se nalazilo skoro pored glavne italijanske baze KFOR-a. Italijanski vojnici KFOR-a odbili su da priđu opkoljenim Srbima, primoravajući Srbe da trče nekoliko stotina metara kroz neprijateljski raspoloženu albansku gomilu, pre nego što ih je KFOR evakuisao. Pri tome je ranjeno nekoliko Srba.

Čak i u glavnom gradu – Prištini, Srbi su bili primorani da se zabarikadiraju u svoje stanove, dok su albanski izgrednici pucali na njih i pljačkali i palili stanove ispod i oko njih, i to do šest sati pre nego što su im KFOR i UNMIK pritekli u pomoć.

Neuspeh međunarodne policije UNMIK-a i KFOR-a da efikasno odgovore na nasilje ostavio je veliki deo bezbednosti u rukama Kosovske policijske službe (KPS). Lokalno regrutovani KPS, mnogi od njih tek nedavno obučeni, bili su slabo opremljeni da se nose sa nasiljem. Neki pripadnici KPS-a postupili su profesionalno i hrabro, rizikujući svoje živote da bi spasli opkoljene Srbe i druge manjine u mnogim gradovima i selima. Međutim, mnogi drugi službenici KPS-a pasivno su stajali po strani dok su mase etničkih Albanaca palile kuće i napadale Srbe i druge manjine, čak i kada su se ti napadi dogodili samo nekoliko metara dalje. Neki službenici KPS-a pokazali su jasnu pristrasnost, hapseći samo Srbe i druge manjine koji su branili svoje domove, ignorišući zločinačko ponašanje etničkih Albanaca koje se dešavalo pred njihovim očima. U nekoliko slučajeva, službenici KPS-a su optuženi da su aktivno učestvovali u paljenju manjinskih domova.

Čini se da međunarodna zajednica apsolutno poriče sopstvene neuspehe na Kosovu. Dok su međunarodni akteri bili univerzalno – i tačno – kritični prema neuspesima rukovodstva kosovskih Albanaca tokom i nakon krize, sumorni učinak međunarodne zajednice izbegao je slično kritičko ispitivanje. Umesto toga, rukovodstvo KFOR-a i UNMIK-a izgleda srećno što nastavlja sa „uobičajenim poslom“, umesto da sprovodi reforme potrebne da bi se sprečilo ponavljanje masovnog nasilja – i ponovni kolaps bezbednosnih institucija u budućnosti.

Hitno je potrebna iscrpna i transparentna revizija kosovskih bezbednosnih institucija, koja bi rezultirala drastičnom revizijom njenih neefikasnih struktura. Kosovske bezbednosne institucije treba da budu adekvatno popunjene osobljem koje je dobro obučeno i adekvatno opremljeno da odgovori na situacije nereda.

Mora se razviti koordinisan sistem bezbednosti između KFOR-a, UNMIK-a i KPS-a, čime će se okončati međuinstitucionalne tenzije i rivalstva. KFOR posebno mora da razvije jedinstvenu komandnu strukturu i zajednički sistem odgovora na nasilje na Kosovu, napuštajući decentralizovane strukture i veoma različite nacionalne doktrine koje su doprinele haosu od 17. i 18. marta.

Na kraju, bezbednost manjinskih zajednica će biti u rukama lokalnih institucija kao što je KPS – baš kao što je to bilo na mnogim lokacijama tokom marta. Zbog toga je od suštinske važnosti za budućnost manjina na Kosovu da se KPS razvije u zaista profesionalnu, nepristrasnu, dobro obučenu policijsku službu koja zaštitu manjina vidi kao jedan od svojih ključnih mandata.

Međunarodna zajednica je izgubila ogromnu poziciju na Kosovu kao rezultat martovskog nasilja: etnički albanski ekstremisti sada znaju da mogu efikasno da izazovu međunarodne bezbednosne strukture, pošto su uništili pojam nepobedivosti KFOR-a i UNMIK-a; a etničke manjine su izgubile skoro svo preostalo poverenje koje su ostavile u međunarodnu zajednicu.

Vreme ističe i za međunarodnu zajednicu i za manjine na Kosovu, a sada je vreme za odlučnu i transparentnu akciju za ispravljanje previše očiglednih nedostataka bezbednosnih struktura međunarodne zajednice na Kosovu“.

U još jednom delu svog izveštaja Human rights watch se bavi i kako je do nasilja došlo, takođe podcrtavajući odgovornost medija, kao i to da istraga nije ukazala na ono na šta je ukazao preživeli dečak.

„Ubistvo Jovice Ivića 15. marta u Čaglavici i srpska blokada puteva koja je usledila, u kombinaciji sa protestima pro-OVK 16. marta, značajno su podigli tenzije na Kosovu. Kako su protesti pro-OVK jenjavali, mediji etničkih Albanaca počeli su da emituju zapaljive izveštaje da su Srbi 16. marta popodne proterali troje male albanske dece u reku Ibar i da su se udavila. Kako je kasnije pokazao detaljan izveštaj predstavnika OEBS-a za slobodu medija, albanski mediji su odigrali neodgovornu, zapaljivu ulogu, emitujući informacije koje su još uvek bile nepotvrđene: preživeli albanski dečak nikada nije javno izjavio da je grupa oterana u reku od strane Srba, već samo da su albanske dečake psovali Srbi iz jedne udaljene kuće. Tumačenje da su dečake najurili Srbi u reku dolazi iz drugih izvora, kao što je Halit Berani, albanski aktivista za ljudska prava iz Mitrovice. Ovakve suptilnosti nisu bile bitne privatnim i javnim državnim medijima, koji su počeli da emituju i štampaju nedvosmislene izveštaje da su dečake albanske nacionalnosti Srbi najurili u reku.

Umereni glasovi, poput portparolke UNMIK-a, Trejsi Beker, koja je upozorila da etnička motivacija za incident nije utvrđena, gotovo da nisu dobili termin za emitovanje, dok je „stručnjacima“ koji su osuđivali srpske „bandite“ omogućen neometan i neosporan pristup. Na primer, Halitu Beraniju, predsedniku Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda u Mitrovici – grupe za ljudska prava etničkih Albanaca sa izrazito nacionalističkim programom – dato je više od 4 minuta emitovanja na vestima RTK, u poređenju sa 12 sekundi date umerenoj portparolki UNMIK-a. Berani, koji nije bio svedok incidenta, rekao je prisutnima:

Danas oko 16 časova u selu Čabra, opština Zubin Potok, dok se igralo šestoro dece iz pomenutog sela, grupa srpskih bandita je napala ovu decu, srpski banditi su imali i psa, a psovali (su) njihove majke Albanke, terali su albansku decu da pobegnu. Dvojica su uspela da se sakriju u korenje vrba pored reke Ibar, dok su ostala četiri pala u reku. Poznato je da reka Ibar, osim što je veoma duboka, ima veoma hladnu vodu i brzo teče. Najverovatnije deca nisu umela da plivaju. Nema podataka o sudbini njih trojice, dok je jedan preživeo nakon što je prešao na drugu stranu reke. Navikli smo na ove srpske bandite. Mislimo da je to osveta za ono što se dogodilo u Čaglavici [pucanje na Srbina], slučaj koji je pokazao šta su Srbi spremni da urade kada se situacija na Kosovu smiri.

Senzacionalno izveštavanje o srpskim „banditima“ koji dave malu albansku decu izazvalo je buru protesta i nasilja širom Kosova. Međutim, dok je utapanje troje dece predstavljalo tragediju, temeljna istraga Ujedinjenih nacija i uglednog albanskog sudije sa Kosova baca ozbiljnu sumnju na navode o srpskom saučesništvu u davljenju, navodeći nedoslednosti u izveštajima preživelih dečaka, i nedostatak potkrepljenja dečakovog iskaza od strane dvoje druge preživele dece i jednog starijeg Srbina koji je radio u tom kraju.

Istražni tim UN je detaljno pretražio područje utapanja i nije našao nijednog Srbina koji bi odgovarao opisu preživelog dečaka“.

OSCE – naziv izveštaja – Uloga medija u martovskim događajima na Kosovu 2004.

„Bez nepromišljenog i senzacionalističkog izveštavanja 16. i 17. marta, događaji su mogli da se obrate drugačije. Možda ne bi dostigli posvedočeni intenzitet i nivo brutalnosti ili se uopšte nisu dogodili.

Konkretno, jasan spin koji su mediji dali u izveštajima o fatalnom utapanju grupe dece 16. marta izgleda da nije potkrepljen nijednim novinarski validnim izveštajima. Ne može se reći ni da su bili podstaknuti željom da se pomogne u izbegavanju nasilja.

U stvari, čini se da je medijska pokrivenost dovela do masovnih demonstracija nasilne prirode u kojima je učestvovalo 50-60.000 ljudi 17. marta, u poređenju sa 18.000 koji su demonstrirali pre nego što su mediji izveštavali o ovom incidentu.

Takođe treba napomenuti da su mediji, posebno radiodifuzni sektor, ispoljili neprihvatljive nivoe emocija, pristrasnosti, nepažnju i lažno primenjeni „patriotski“ žari.

U posebno, izveštavanje tri glavna kosovska TV kanala uveče 16. marta zaslužuje najoštriju moguću kritiku. Nastup RTK (Radio-televizije Kosova) tokom nereda, kao i prethodne večeri, treba posmatrati sa posebnom zabrinutošću, jer je ovo jedini javni emiter.

Nasuprot tome, mejnstrim štampani mediji, uz neke nesrećne izuzetke, pokazali su dosta konstruktivnije ponašanje. Uredništvo i većina izveštavanja u dnevnim listovima
Koha Ditore i Zeri pomogli su da se smanje tenzije.

Događaji su takođe pokazali da postoji ozbiljan nedostatak međusobnog poverenja između UNMIK-ovih kancelarija za javno informisanje i lokalnih novinara“.

UNMIK: Istraga obustavljena zbog nedostatka dokaza

Aprila 2004. UNMIK je obustavio istragu o utapanju trojice dečaka zbog nedostatka dokaza.

„Istraga misije Ujedinjenih nacija na Kosovu o navodnom zločinačkom utapanju troje dece, koje je izazvalo prošlomesečno međuetničko nasilje velikih razmera, zaustavljena je zbog nedostatka dokaza, rekao je portparol policije UN“ – navodi se u saopštenju za medije od 2004. godine.

Portparol UNMIK-a rekao je na konferenciji za novinare u Prištini da javni tužilac, istražni sudija i istražitelj slučaja veruju da dokazi ne podržavaju „osnovanu sumnju izvršenja krivičnog dela“.

U saopštenju se dalje navode detalji slučaja.

„Dosadašnja istraga je utvrdila da je šestoro dece iz sela Čabra uveče 16. marta prešlo most i prešlo na stranu reke Ibar u Zupču. Oko 500 metara nizvodno od mosta dvoje dece se nakratko odvojilo od grupe i nastavilo dalje nizvodno. Četvorica koja su ostala na lokaciji potom su ušla u reku koja je bila nabujala i uzburkana. Samo jedan od njih, 13-godišnji F.V. stigao je na drugu stranu reke. Telo E.D. (12) pronađeno je u noći 16. marta, a telo A.V. (11) sledećeg jutra. Jedno dete F.V. (9) i dalje se vodi kao nestalo. Jedini preživeli, F,V. ispričao je istražiteljima da su dva mladića Srbina u ranim 20-im godinama, zajedno sa psom, izašla iz jedne od kuća u Zupču na vrhu strmine i prišla dečacima. Strah od psa naterao je četvoricu dečaka da uđu u reku“.

Portparol je takođe naveo da postoje „veoma značajne“ nedoslednosti u iskazima koje je dečak dao tokom dva odvojena intervjua, kao i nedostatak potkrepljenja njegove priče, odnosno da je u nekoliko aspekata u suprotnosti sa drugim dokazima.

FHP – naziv izveštaja – Etničko nasilje na Kosovu

„Uništavanjem religijskih i kulturnih spomenika, Kosovo je civilizacijski opustošeno. Rušilački pohodi na crkve i manastire pokazali su odlučnost ekstremista da unište svaki trag o postojanju drugih kultura i religija.

Ima osnova za zaključak da su demonstracije povodom tragične sudbine trojice albanskih dečaka na organizovan način transformisane u nasilje protiv Srba, njihove kulture i religije i zastrašivanje UNMIK-a. Tamo gde su lokalni predstavnici vlasti pokušali da umire demonstrante događalo se da i oni postanu meta napada, kao u Kamenici.

Takođe ima osnova za zaključak da je ćutanje predstavnika institucija i lidera političkih partija 17. marta ohrabrilo organizatore i učesnike demonstracija da pojačaju nasilje 18. marta. Njihovo obraćanje javnosti i pozivanje na prestanak nasilja je delovalo neiskreno i iznuđeno“.

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *