Ponovo je, nakon pet godina, na mestu na kojem, kako je ranije ocenio, stanuje Bog. Na dolazak na KiM, gleda kao na “neku posebnu misiju”, a poseta Visokim Dečanima, za njega je “punjač za baterije”. “Fajront u Sarajevu” promovio je pre pet godina, sada je govorio o Solunskoj 28 – drugom delu trilogije, u najavi. Predstavio ju je publici u Gračanici, a potom i u Kosovskoj Mitrovici. U pitanju je Nenad Janković, poznatiji kao dr Nele Karajlić. Pored Solunske 28, govorio je još i o “pamfletnom” humoru – koji nije “prozivanje”, zbog cega može da “preživi”, te tehnološkoj revoluciji, kritici, društvenoj odgovornosti umetnika… Razgovor u Centru građanske energije bio je gotovo tročasovni.

Imam duboku vezu još iz onog doba kada smo svirali u toj velikoj Jugoslaviji. Naše prve svirke bile su ovde ’84, ’85. To je tada, što se kaže, već bila ljubav na prvi pogled. Bilo je zaista uzbudljivo doći na jedan takav teren. Ovo sada možemo nazvati “neka posebna misija” u koju ja obožavam da dođem jednom u četiri godine – kao Olimpijadu – i posetim, da obiđem ljude, da popričam sa njima. Jutros u Dečanima, na neki moderan način, rekoh jednom od monaha da je meni poseta Dečanima kao punjač za baterije. Kad vidiš ono čudo dole i osetiš neku energiju koja dole postoji i kad se nasloniš i dotakneš one zidove, posle toga možeš napisati još dva romana. Posle prošlog putnog dolaska na Kosovo i poseti Gračanici i Bogorodici Ljeviškoj – ja sam napisao dva romana. Tako da, sad sam dužan – pošto sam primio dole energiju – da napišem još dva do sledećeg dolaska.

Humor

Top lista Nadrealista – bila je neizostavna tema razgovora sa dr Neletom, koji je, u jednom delu, vodila novinarka Ivana Vanovac. Karajlić veruje da su Nadrealisti imali “poseban pogled na problematiku politike”, te da nisu upali u tu vrstu zamke “eksplicitnog prozivanja”.

“Nama nije bio cilj da ujedamo na nivou dnevne politike – nego da od tih naših likova koje, pod znacima navoda, kritikujemo – izvučemo ono što je suštinsko u njima, a to je karakter i njihov mentalitet,” kaže, pa dodaje:

“Mi smo preko nadsinhronizacije Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića, koji su tada bili najpoznatiji naši junaci, gledali kako da izvučemo sliku običnog čoveka i na koji način njega da stavimo u određeni kontekst.”

“Objekte interesovanja” Nadrealista – tadašnje političare – stavljali su u “umetnički koncept, a ne u politički” – i to je, veruje, uspeh njihovog trajanja.

“A da smo uradili obrnuto, da samo napravili foru u kojoj Srbin proziva Hrvata, odnosno političar političara – mi ne bi dobacili do ovih godina. Naša provala bi se završila tri-četiri dana kasnije, kao što završava svaki humor koji se bavi dnevnom politikom,” objašnjava.

Govorio je i o “jednoj mitološkoj instituciji naših naroda” – pesmi Zabranjenog pušenja “Guzonjin sin”.

“Guzonjini sinovi postoje od Vardara pa do Triglava” – trvdi.
Ona (pesma, prim.red.) ne bi preživela da smo mi rekli ko je taj Guzonja, nego su se same Guzonje, kako je vreme prolazilo, pronalazile u njoj. Tako sam ja imao problem za vreme Miloševića na nekom koncertu, koji je uslovno rečeno bio organizovan u nekom partijskom okruženju, imao zahteve organizatora da ne sviram tu pesmu. Ja pitam zašto?. Pa kaže – svi će misliti Marko (Marko Milošević, prim.red.), a ja kažem ova pesma je napisana pre nego se Marko rodio.“

Ova pesma opstala je do danas je se, tvrdi, nije vezivala za konkretni istorijski momenat.
“Niko ne zna ko je taj čovek, da je taj čovek bio neki bosansko-hercegovački političar i da smo mi rekli Hamdijin sin,njegovim odlaskom sa političke scene otišla bi i naša pesma.”

„Ako danas pogledate one skečeve i fazone koje su pravile neke moje kolege o Slobi i Miri u ono doba devedesetih i pustite vašoj deci koji se ne sećaju Slobe – njima to neće biti jasno, a ako pustite Slobu sinhronizovanog koji objašnjava kako se razvija pita biće im jasno, jer je ta fora pravljena na otkrivanju mentaliteta naše žrtve, a ne njegove političke igre,” ističe, takođe.

Nadrealisti su, veruje, počeli da bivaju najjači sa “prvim pravim padom komunizma” – koji se, veruje, desio kada se dogodio “čuveni slučaj – Agrokomerc ’87”.

“U trenutku kada je ta santa leda uspostavljena posle Drugog svetskog rata polako počela da se urušava i topi – u tom momentu je taj procep bio tako slobodan, da kad smo počeli da radimo u drugoj i trećoj sezoni, naročitoj trećoj koja je snimana maltene u ratnim okolnostima – nije postojao nijedan urednik koji je stajao nad glavom, dolazio, gledao, kritikovao, zahtevao, a ne dao Bog, zabranio,” objašnjava, dalje.

Mislili su, kaže, da je to rezultat demokratizacije, a u suštini – to je bio “rezultat činjenice da nikoga više za nas nije bilo briga – svi su se počeli naoružat’ i pripremat’ za nešto što je mnogo gadnije od političke borbe unutar partije”.

Demokratski pluralizam i novac

Danas imamo drugu sliku – demokratski pluralizam i novac koji, u doba, komunizma, nije postojao kao faktor, a danas je odlučujući:

“Ako hoćete da pravite Nadrealiste na način na koji smo ih mi pravili nekad, morate da platite 50-60 000 evra po epizodi. U doba komunizma – odnosno socijalističkog samoupravljanja – dovoljna je bila odluka socijalističkog saveza radnog naroda koji je osnivač televizije da TV Sarajevo ima humorističku emisiju. Tom odlukom, vi dobijate sve pare ovoga sveta. Danas je nemoguće da jedna televizija, čak i državna, za takav jedan spektakl izdvoji toliki novac, jer se taj novac kroz tu vrstu humora nikada ne može vratiti. Može, ali za 30-40 godina, koliko već traju Nadrealisti.”

Kritika i tehnološka revolucija

Kritika nikom nije zabranjena, veruje Karajlić. Ima je “gde god da se okrenete”, međutim, u “masi drugih je zaglušena”.

“Mi smo ušli u jednu tehnološku fazu koja se zove faza buke,” navodi i ocenjuje da je “telefon postao komunikacija do te mere da je napravljena savršena planetarna cenzura”.

“Tehnološka revolucija napravila je ono što je savršeno za svaku vlast, kad kažem vlast mislim na planetarni mehanizam i na svaku vlast ponaosob – napravila je buku. I ta kritika koja danas postoji – konstruktivna je, duhovita, ima i žaoku, ali i otrov i med, ali mi ne možemo da je čujemo. Kritika postoji, samo što je previše bučno, u drugoj je sobi, a ovde smo pustili muziku do daske pa se ne čuje” objasnio je.

Mi još uvek nemamo suštinsku svest o tome koliko je kultura važna. Kad kažem svi, mislim na narod uopšte i na one koji nas vode i koji su vlast i opozicija. Mi još uvek ne razumemo ono što su na Zapadu odavno razumeli – da su oni, u stvari, kulturom zarobili svet – da je taj izgled tog nekog zapadnjaka u suštini nešto čemu mi stremimo.

Umetnici i društvena odgovornost

Jedni misle da umetnici treba društveno da se angažuju, veruje Karajlić, dok drugi kažu – šta ima da se petljaš u politiku, uzmi i piši.

Umetnici su uvek bili na prvoj liniji fronta – počev od Radoja Domanovića, Branislava Nušića, Koče Popovića…. ističe, dalje.

“Opasnost počinje kad umetnik upadne u igru za koju misli da vrede ista pravila, kao i u umetnosti,” mišljenja je.

Srbi kao narod imaju veliki demokratski potencijal, tvrdi.

“Mi smo stalno zaglibljeni u jednom trenutku u kome mi smo u podmornici, a nemamo periskop da vidimo napolju šta se dešava. Pa onda stičemo utisak da narod slepo prati vođu. Ali nije baš tako, narod ima taj veliki potencijal koji pokazuje i veliki broj umetnika koji se meša u politiku, i to je dobro,” ističe, dalje.

Ipak:

“To ne znači da ne možeš da sediš sa strane, poput Bajage. Niti Bajaga to ume, niti njegove pesme nose tu vrstu poruke, niti je to njegov imidž, niti ga zanima, niti on to ume da razazna.”

Solunska 28

Drugi blok razgovora bio je rezervisan za Solunsku 28 – vodio ga je književnik i novinar, Živojin Rakočević.

Kako je nastala Solunska 28?

“Ja sam kao izbeglica došao u Beograd ’92 sa familijom i onda smo posle par dana shvatili da taj rat neće trajati onoliko dugo koliko mi imamo posteljine, odnosno donjeg veša u našim kesama i odlučili smo da nađemo stan koji ćemo iznajmit’. Nakon par dana traženja, javila mi se moja rodica – Beograđanka i rekla zašto ti čoveče tražiš stan, kad ti imaš u Beogradu kuću,” ispričao je.

Imanje je, u njegovoj porodici, kaže, bilo “nešto negativno” – “maltene je sramota da imaš”. U toj kući nikad nije prespavao.

“Uzbudila me činjenica da na Dorćolu postoji kuća koja je stara sto godina i da je sve ono što mi znamo o Beogradu i beogradskoj, srpskoj, jugoslovenskoj istoriji – protutljalo pored te kuće, a ona je faktički ista kakva je bila kada je moj pradeda napravio tih davnih godina. I onda sam ja njoj, te 92. obećao roman. Rekao sam joj – mala ti si jedna ozbiljna priča…ja sad, jedno dvadeset godina neću imati vremena da se tobom bavim, ali ću na kraju napisati roman. I napisao sam roman – jedno 25 godina kasnije,” kaže Karajlić.

Solunska 28 – knjiga o izdaju i prijateljstvu prati period od 6. aprila 1941, a završava se 9. maja 1945.

U nastavku poslušajte audio zapis razgovora o najnovijoj knjizi dr Neleta Karajlića: