Dejan Cukić: Profesionalni obožavalac muzike od koje živi i za koju živi

Foto: Kulturni centar Dragica Žarković

Profesionalni obožavalac muzike, kojom se bavi više od 40 godina. Muzika je ono od čega živi i za šta živi čitav svoj život. Ovako je Dejan Cukić ove nedelje, pred mitrovičkom publikom, govorio o sebi. Strast prema muzici podelio je kroz niz anegdota, autobiografskih detalja, ali i pesama.

“Sve to što radim je pokušaj da tu strast koju osećam prema muzici delim sa što većim brojem ljudi”, kazao je, dodajući da je uvek pripadao “onoj vrsti da kada čuje nešto jedva čeka da to podeli sa drugim ljudima”.

“I tu svoju strast sam delio na različite načine i naravno najatraktivniji način deljenja muzičke strasti je kad sviraš i pevaš, pa sam i to naravno radio”, dodao je.

Među prvim bendovima čiji je bio deo, a čiji su članovi bili i danas poznati muzičari je “Tilt”:

“Nele, Cvele i Vlajko iz Bajaginih Instruktora i Duda Bezuha koji je dugo svirao sa Balaševićem”.

Međutim, za muzički uspon Dejana Cukića bila je ključna 1979. godina.

Bend “Bulevar” čiji je takođe bio deo postao je predgrupa Ribljoj čorbi na prvoj njihovoj turneji.

“To je bio ulaz u viši rang, potpisivanje ugovora sa Jugotonom iz Zagreba… Siniša Škarica čuveni urednik Jugotona je tu prepoznao nešto i snimili smo svoju prvu ploču. Tu se desilo nešto takođe zanimljivo, davao sam intervju, jedan od prvih na Studiju B i taj intervju slušao je vaš nedavni gost – Peca Popović. Sretnemo se nekom prilikom, ja pretrnuo. Peca Popović je tada, davne 1979. godine, kada sam bio klinac od 20 godina, već bio guru… Peca kaže – slušao sam tvoj intervju kod Marine, i kažem mojoj Miri – najzad neko normalan među rokerima”, prepričao je Cukić svoj prvi susret sa Pecom Popovićem.

“To je bila njegova prva vizija mene na osnovu onoga što sam ja pričao, a on čuo. To je bitno bilo zato što je meni Peca rekao da probam da napišem nešto o nekom putovanju u London gde smo kupovali instrumente. To je bio moj početak paralelne karijere od te 1979. godine, koja je za mene bila jako značajna. Sa jedne strane sviranje i pevanje. Sa druge strane počinje moja karijera nekoga ko piše o muzici”, objasnio je.

Cukić je tako počeo da piše za različite listove, između ostalog i za list “Politika”.

“Ono što je bilo dobro je što me je ta priča sa Politikinim izdanjima odvela u vrlo zanimljive situacije, da upoznam ljude, intervjuišem svetske zvezde, ali dovela me je do toga i da jedno jako značajno Politikino izdanje nekoliko decenija bude u mojim rukama, a to je Politikin zabavnik, odnosno one strane koje su bile posvećene rok muzici, takozvana Hit strana. I to sam neko vreme radio nepotpisano”, kazao je.

Već devedesetih Cukić je počeo sa ozbiljnijim pristupom rok novinarstvu, počevši da piše eseje o različitim poznatim pesmama.

“I iz tih eseja je nastala knjiga koja se zvala 45 obrtaja”, dodao je. To je bila njegova treća knjiga, a prethodila joj je ona o Stonsima i Frenku Zapi.

“To je bilo dosta uspešno izdanje (Lagune), doživelo je nekoliko reizdanja i samim tim postajem neko ko dobija pozivnice za njihove promocije kada im dolaze ugledni gosti iz inostranstva. Jedan od tih uglednih gostiju je bio pisac Toni Parsons koji je imao nekoliko hit knjiga na našem tržištu. Međutim, ono što je malo ljudi znalo, a što sam ja znao jako dobro, jer sam od malih nogu dobijao britansku i američku štampu koja se bavi muzikom, a to je da je on počeo svoju karijeru kao rok novinar”, kazao je Cukić.

Tokom upoznavanja Parsonsa kazao mu je – “Toni, tvoj intervju sa grupom Kleš sam držao zalepljen”.

“Naravno lažem, ali to me je isto Peca naučio, kad sretneš nekog stranca – odmah mu kaži prijatelju nešto da ga zaludiš da on veruje da ti to znaš. Mnogo toga sam naučio od Pece”, kazao je Cukić.

I sledećih pola sata su se on i Toni Parsons “gušili u muzici”.

Tada je dobio i ponudu direktora Lagune da prevede biografiju Erika Kleptona.

Cukić kaže da se tada “upalila lampica” – “kada si poslednji put uradio nešto prvi put u životu”.

“To je ispalo jako dobro, zato što se nikad ne bih usudio za nešto za šta nisam stručnjak, ali ovo je literatura u kojoj sam ja potpuno, stoprocentno, gde mogu sebi da dopustim da stavljam fusnote, primedbe…”, objasnio je, dodajući da je postao i čuven po takvim prevodima i svojim fusnotama.

U kontekstu toga, preričao je i razgovor sa devojkom iz Banja Luke koja mu je poručila da mora da mu se zahvali zato što je počela da se bavi rok istorijom zahvaljujući njegovim fusnotama.

Zato i dodaje da su pohvale važne.

“Ako ti se čini da neko sa 63 godine postaje imun na te stvari – ne. Kad ti neko kaže – ovo si dobro uradio, pogotovu kada se radi o nekom ko je mlad i kome to možda otvori neka nova vrata, to zaista puno znači”, kazao je.

Njegova karijera prevodioca nastavila se prevodom knjige Elvisa Preslija, a pred publikom je ispričao šta mu je Cane iz Partibrejkersa rekao.

“Dejane, bio sam glup, nisam učio engleski, zavisim od tvojih prevoda”, da bi druga poruka posle pročitane knjige o Presliju bila: “Dejane, ovo je tužno”.

Veče je nastavljeno anegdotama o bendovima i muzičarima o kojima je prevodio knjige, svirajući i pevajući njihove hitove. Veče je završio izvođenjem svojih hitova “Mokre ulice” i “Ja bih da pevam”, čemu su se priključili muzičari Rinato benda.

Organizator događaja je Kulturni centar “Dragica Žarković”, a pokrovitelj Privremeni organ opštine Kosovska Mitrovica.

Piše: Ana Marija Ivković

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *