Danica Hristić - u spomen jedne velike humane duše

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” i “Žena i svet”, koji su dostupni javnosti u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Danica Hristić” iz trećeg izdanja časopisa Žena i svet od 1926. godine.

“Eto, sad na tvoj grob daleki u svetu, polažem mučeničke slave moleći te tiho:

Od Večnog Sunca izmoli nam, Sestro,

još jedno srce Tvoje”

“Blagoj uspomeni Danice Hristić”

Ivo Vojinović

Pesnikova molitva mora da se do neba čuje.

Hoće li ona moći izmoliti, što treba da izmoli – gde naći religije za to?

Postoji i jedna jačina za kojom, slaba, ispružam ruke, a koje me prihvaća. Danas, kao da mi otima snagu. Jer treba da se čuje reč o dobroti jednog srca, koju je opevao Ivo Vojnović, treba da se prikaže ona “dovršena”, izrađena, mrina ličnost”, onaj “tip” ona “cela žena” Isidore Sekulić – Danica Hristić.

Kojim rečima govoriti o najuzvišenijim, posle Ive Vojinovića, Isidore Sekulić?

Svakako, u prvom redu, njihovom. On postavlja dijagnozu:

Odviše srdaca

u srcu si svom grijala, ženo,

pa te žerav ta, tol’ božanska

i strašna,

izgorela živu

utrnuvši plamen očiju tih crnih.”

Ona sintetizira: “Danica Hristićka je jedna od najdarovitijih članova našeg naroda: žena tvorac, koja svoja dela ne potpisuje.”

Portretisanje te svoje “cele žene” završuje ovako: “Danica Hristićka to je, u istoriji i životu naše žene, jedna divan, silan, mnogoluki, most, po kome će još imati da šetaju i žene koje prolaze i žene koje dolaze”. Spremajući se da dam – ne potret grandiozne ličnosti g-đe Hristić – no, dva-tri lista, koja sadrže, od g-đe Isidore napisane, “Beleške i uspomene”, na Danicu Hristić. Tu mi dolazi želja da se stvorim pred vratima gde je u mrklo veče, po najneverovatnijem vremenu ulazila g-đa Hristić i da zamolim g-đu Isidoru: da svaki stav sa tih listova razradi u po jednu belešku, u po jednu uspomenu i da nam utisne u ruku knjigu “Danica Hristić”.

Čini mi se dokazala bih joj da se to mora desiti – a da to ne sme činiti niko, da ona, Isidora Sekulić – “jačina, za kojom, slaba ispružam ruke a koja me prihvaća.”

A, do izgradnje tog velikog monumenta dužni smo “paliti svećice”, ove male.

Život Danice Hristić (god. 1864 – 1923) je jedan neobičan sklad. Dete veka, kada su detinjstva bila vedra, a mladost sačinjena od najčistijih ideala, ona, svakako “kći izabrana”, smela je reći da voli školu i učiti, kao neki “sin”. Kulturom izjednačena sa najkulturnijim muškarcem staje uz muža, sebi ravna. U braku sreća. U porodici napredak. Nizale se senzacije za roditeljska srca, radosti, kojih nikad dosta, brige, nikada teške.

Tek jednog dana, ona svojoj zreloj deci reče: “Pustite me, deco, da budem majka i drugoj deci!”

Oni je pustiše – i ona posta Velika.

“Majka svih žalosti i dobrota svijeh”.

U javni život ušla je pre Balkanskog rata. Dom učenica srenjih škola, tada stožer, oko kojeg se vilo dečije pitanje, primi pve njene snage, posvećene opštem radu. Docnije je u Upravi Beogradskog Ženskog Društva, društva za zaštitu jugoslovenske dece, “Društva Sv. Jelene”, još ponekih društava i privremenih karitativnih odbora, a svuda veoma aktivnu. Vrlo je vidna njezina uloga u “Srpskom Ženskom Savezu”. 11. septembra 1913 izabrana je za upravnu članicu Saveza, 12. marta 1914 za podpredsednicu Saveza, a naskoro zatim preuziam dužnost predsednice. Na toj poziciji zateče je i rat.

Zastaje sve.

No, ona i u zbegu radi. Pričala mi je o tome ovo: “Invazija neprijatelja potisnula me do Kruševca. Narod beži, ostavlja, gubi decu. Jedno, dva – i sve više! Zar da pored mene, žive, umru od gladi! U mene Fond Sv. Jelene. Nešto bi se moglo učiniti, ali to mora biti neopaženo. U skrivenom selu Ćićevcu uredim Čuvalište za ratnu siročad. Kupila sam ih po selima i drumovima. Dođoše nekoliko i iz našeg Čuvališta na Vračaru, što se skloniše u manastir Sv. Romana. O Božiću 1915 vratila sam se u Beograd. O Čuvalištu sam se i dalje brinula. Tajnu vezu između nas održavali su bugarski vojnici. Odjednom ta veza se prekide. Iz čuvališta zatražiše od mene novaca, preko vlasti. Pozvaše me na odgovornost. Uvrede, pretnje, premetačine, poznata mučenja – i ja predadoh Fond Sv. Jelen, predadoh 200 – Kruna! Vezu sa decom uspostavila sam, i do kraja rata izdražavala ih, preko dvadesetoro. Poslednji ratni bes ih raznese – deca se pogubiše. Dvoje nađoh, eno ih na Vračaru”.

Nova formacija države proširuje polje javnog rada i za ženu. “Muževi na izvojevaše Jedinstvo, mi žene dužne smo pomoći da se ono učvrsti.”

To je Hristićkin proglas ženama nove Kraljevine.

One se oko nje okupljaju. Već u septembru 1919. god. vidimo ih u Beogradu na I. Kongresu žena Kraljevina Srba, Hrvata i Slavenaca. Hristićka ih je sazvala da osnuju “Narodni Ženski Savez Srpkinja, Hrvatica i Slovenkinja”. Savez je osnovan, ona mu je prva predsednica. Njegovom razvitku posvećuje ona sve najbolje snage i poslednje napore.

Nije bilo mesta gde se taj njen rad nije opazio i osetio. Njezina ozbiljnost i otmenost, u najširem smislu, otvoriše joj vrata kraljevskih dvorova, u koje ulazi kao dvorska dama Njezinpg Veličanstva Kraljice. Kao takva težila je da, još intimnije no pre, uđe u kućice i kolebice i da o životu malih i bednih što više priča “svojoj Kraljici”, jer “Ona male i bedne vrlo voli”. U stanovima, školi, dvoru, građanskom domu, kolebi, svuda se Hristićka snalazila, svuda je bila potrebna. Mnogo je verovala u radnu sposobnost žene i pronalazila za nju velike poslove. Isticala je načelo: “Kroz dužnost u prava “, a, pošto su joj prava žene bila svetinja, težnja za njima najviši cilj, bez oklevanja ih je sakupljala na dužnosti.

“Pogledajte propadanje ženske mladeži; ogranizujte se, spasavajte buduće majke, buduću decu!”

Organizovasmo se.

“Pogledajte slepe devojčice, plaze u prosjake; ogranizujte se, zadržite ih, obezbedite ih!”

Organizovasmo se.

Škola za nudilje. Bolnica za žene i decu – sve ostvareni i ostvarenju približeni ideali bili su njene radosti. n

U pripremama, da uvede ženu u politički život, nije skrivala želju da je, prethodno, za to spremnu vidi. Njezin politički ideal je – Pravda. Ona je u njega verovala.

Čudno je ona u sklad dovodila slobodnu misao i religioznost. To mogu samo ona bića, koja osećaju strujanje večne pravičnosti, kroz ceo svet. Ona je to osećala. Blago njoj! Zato je bila divno stroga i divno milostiva prema slabostima ljudi. Meni, koja se godinama nisam, na poslu, od nje odvajala, živo pred očima stoji njena slobodna, ponosna prezidentska pojava. Ustaje. Otvara konferencije. Mirna je i kad predoseća nemir, koji će ovo-ono pitanje izazvati u njezinom Parlamentu. Cenila je diverencije, kao znak samostalnog rasuđivanja. Znala je shvatiti svačije stanovište. Diskutovala je otmeno, pazila da ne uvredi protivnika, ulaila i u kompromise, znala je stišati najveću uzburkanost a ipak na visini očuvati svoj princip.

Bila je rođena za vođu. Šteta što to nije dugo bila u našem mladom pokretu.

28. avgust je 1923 dan smrti Danice Hristić, dana je gubitka koji će osećati “i žene koje prolaze i žene koje dolaze”, i one će svesno i besvesno recitovati:

“Od Večnog Sunca izmoli nam

Sestro

još jedno srce Tvoje”.

Zorka Janković

Pročitajte još:

Žena i umetnost: Vajarka Iva Despić

Sačuvaj me, Bože!

Otvorena pitanja

Plata bračnoj ženi

Ljubica Knežević

Katarina Milovukovica

Sujeverje ili koketerija