Tekst: Ana Marija Ivković / Fotografije: Sunčica Andrejević

“Gledao je oko sebe kao da prvi put vidi svet. Lep je bio svet, bio je šaren, neobičan i zagonetan, bio je svet! Tu je bilo modro, tu žuto, tu zeleno, plovilo je nebo i reka, stajala šuma i gore, sve lepo, sve zagonetno i magično, i usred toga on, probuđen, na putu k samome sebi.”

Zašto danas citat nobelovca Hermana Hesea? Zašto mučimo sa promišljanjem o prirodi? Danas je Dan planete Zemlje. Trebalo bi bar danas da se zapitamo – koliko zapravo brinemo o našoj planeti, o onome što nas okružuje?

Ptice, krošnje, patke, reka, žubor, zelena trava, maslačci, cvat trešnje, gljiva koja raste – sa jedne strane.

Lepota onoga što nas okružuje ne može, upravo usled svoje lepote, ni da se pretoči uvek u fotografiju, video zapis. Kad se udahne vazduh, kad zamiriše tek procvetalo cveće, kad se sopstvenim čulima oseti život koji buja pod laticama, listovima, travom, na površini vode, pod njom – tek onda shvatamo koliko je Zemlja protkana nitima koje nas održavaju, koliko je zagonetna, magična.

Sa druge strane, našu planetu Zemlju nagradili smo limenkama, staklom, plastikom, automobilskim gumama, otpacima, rekama punim smeća. Zelene površine se uništavaju, jer nesavesni ne brinu o tome gde će da završi ono za šta će prirodi da budu potrebne decenije da razgradi.

Smeću je, vi, nesavesni pojedinci, verovali ili ne, mesto u kanti za smeće, a ne u reci, pored kante, na divljoj deponiji. Bacajte smeće tamo gde mu je mesto, da ne bismo sami završili u smeću.

“…sve lepo, sve zagonetno i magično, i usred toga on, probuđen, na putu k samome sebi.”

Možda danas, ono što je u prirodi, ono što nas okružuje nekog natera na sopstvenu spoznaju.

IMG_6613
IMG_66077
IMG_65188
IMG_65566
IMG_64831
IMG_63044
IMG_54500
IMG_6583
IMG_6367
IMG_639901
IMG_65244
IMG_642445555
IMG_6455
IMG_6581
IMG_6466
IMG_65877
IMG_65044

IMG_6513

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *