Foto: Sunčica Andrejević

Danas je Svetski dan knjige i autorskih prava. Ljubitelji čitanja složiće se da je knjiga “hrana”. Ali, koliko se zapravo čita? Da li su slova na papiru zamenile elektronske verzije dela? Šta je kvalitetna knjiga danas kada su među piscima modni blogeri, učesnice rijaliti programa i turbo folk pevačice? Zašto je čitanje važno? Da li se poštuju autorska prava u književnosti?

Dan knjige i autorskih prava zvanično je počeo da se slavi u svetu 1995. Katalonci ga slave, veruje se, od kasnih 1920-tih, obeležavajući smrt Migela del Servantesa i dan Svetog Đorđa, a poklanjajući jedni drugima crvene ruže i knjige. Na današnji dan preminuo je i pisac Vilijam Šekspir.

Ako biste da budete Katalonci, bar u slavlju, i rešite da kupite knjigu u Kosovskoj Mitrovici, to možete da učinite u samo jednoj knjižari. Nađe se i neki ljubavni roman u plastičnoj kesi po kojeg magazina.

Ali put do dobre knjige biće protkan čekanjem. Naručićete je u knjižari ukoliko je trenutno nema na stanju i bar jedan dan biće potreban da željena knjiga stigne do vas. Ili, naručićete je poštom – ali niko ne može da garantuje da će knjiga uopšte da dospe na adresu na Kosovu. Izdavači iz centralne Srbije vrlo često neće ni da pokušaju da je pošalju, usled straha da će da bude oduzeta na kosovskoj carini.

Ako, ipak, imate sreće, knjigu poslatu poštom ćete da dočekate. Bar je to bio slučaj sa knjigama koje je naručila autorka teksta. Istini za volju, radilo se o knjizi albanskog pisca sa Kosova koja je prevedena na srpski jezik.

Situacija nije uvek bila takva, odnosno nije bila do kraja 2015. godine. Ova godina je bila presudna i za jednu od mitrovičkih knjižara koja je otvorena 2013, a prestala sa radom upravo 2015. Glavni razlog za prestanak rada nije bila slaba prodaja.

“Nismo bili u mogućnosti da radimo više zbog toga što su kosovske institucije počele striktno da primenjuju odluku da ne dozvole ulaz knjiga iz centralne Srbije. Ta mera je bila recipročna mera za nedozvoljavanje korišćenja knjiga sa Kosova u školama u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. Ali se na Kosovu ta mera proširila na sve knjige iz Srbije. Praktično je postalo nemoguće dobavljati knjige iz centralne Srbije na Kosovo legalnim putem,” kaže nekadašnji vlasnik i civilni aktivista, Aleksandar Rapaić.

Knjige koje su poručivali iz centralne Srbije su im u nekoliko navrata i zaplenjene.

“I nije bilo nikakvih mogućnosti da te knjige povratimo,” objašnjava.

On iz svog dosadašnjeg iskustva ocenjuje i da je, iako je knjiga, kako kaže, danas starinski medij, i dalje veliki broj onih koji čitaju i kupuju knjige.

“Oni koji čitaju, čitaju enormno i kupuju knjige na nedeljnom nivou,” dodaje.

A šta kažu sami građani Kosovske Mitrovice? Koliko, po sopstvenoj oceni, čitaju? Šta su poslednje pročitali?

One koje smo pitali kažu:

Većina naših sagovornika, osim što čita, stiče se utisak, prepoznaje kvalitet.

Ali, šta je merilo dobre knjige? Sigurno vam se događalo da pohvalite najnovije delo nekog pisca, a da onda najbliži prijatelj vatreno tvrdi da to nije tako.

“Dobra knjiga je ona koja može da pronađe put do srca, duše, mozga čitaoca. Jer, ako je umetnost u pitanju, čitalac mora da se srodi sa nekim stavovima, postupcima junaka, hemijom u knjizi da bi je uopšte primio i čitao. Ako je literatura u širem smislu u pitanju, onda čitalac treba da dobije jednu širu sliku sveta u kojem živi. Što sam stariji, mislim da je jedino dobra knjiga ona koja govori o slobodi i ljubavi i da punoće kazivanja zapravo nema bez Boga i ljubavi,” kaže pisac i književni kritičar Aleksandar Dunđerin.

Kritiku piše već dvadest godina. Nameće se pitanje – kako vidi srpsku književnost nekada i sada?

“Zlatni period kada je ona imala svetske domete je između Prvog i Drugog svetskog rata. Tada dolazi generacija pisaca kao što su Crnjanski, Rastko Petrović, Nastasijević, koji su zaista nešto neponovljivo i originalno u svetskoj književnosti. I možemo reći 70-tih i 80-tih godina prošlog veka. Tu imamo niz pisaca, kao što su Miodrag Bulatović, Branimir Šćepanović, da ne pominjem Pekića, a koji su postigli ogromne rezultate u svetskoj književnosti i ne bi to bilo tako da se nije uočila vrednost, specifičnost,” dodaje Dunđerin.

Devedesete godine prošlog veka su, međutim, degradirale srpsku književnost, objašnjava:

“Ali to su i svetske tendencije. Ulazak postmoderne kao glavne poetike u književni kontekst je u velikoj meri ukinuo originalnost, književnost se zamorila, teorija je preuzela više maha, oživljavanje tradicionalnih formi pripovedanja. A sa druge strane, imate Eksperimente koji su teški za čitanje i nisu postigli uočljive rezultate.”

Ipak, čini se da se u 21. veku u čitavoj svetskoj književnosti pisci vraćaju vrednostima umetnosti reči, dodaje, napominjući da je primer za to Vladimir Tabašević koji je dobio NIN-ovu nagradu za roman “Zablude Svetog Sebastijana”.

“Dosta težak roman koji nije popularan svedoči da postoji takva tendencija i da književna kritika to prepoznje, ali i da pisci naprosto žele na taj način da pišu. To je za mene korak unazad u pozitivnom smislu, gde književnost postaje ponovo umetnost reči, gde ona više nije sredstvo u ideološkoj borbi ili pak Eksperiment koji niko ne razume,” kaže.

Autorska prava danas?

“Teško je govoriti danas o autorskim pravima u umetnosti, pa i u književnosti. Postmoderna je još u drugoj polovini 20. veka, pogotovu krajem prošlog, potpuno legalizovala krađu tuđih dela, legitiman postupak je bila citatnost, a to se često dovelo do krajnosti,” kaže ovaj književni kritičar.

Kao primer navodi mađarskog pisca Petera Esterhazija koji je jedan od romana sastavio od citata, rečenica drugih pisaca, sklapajući ih u celinu.

“Zato, govoriti o autorskim pravim u književnosti, kao uostalom u muzici i slikarstvu, gde su neprestano različite varijante kopija – je jako teško danas. Autorizacija se u takvim slučajevima teško i vrši, jer da se vrši, onda bi Esterhazi bio plagijator i mogli bi da ga tuže pisci od kojih je ukrao delo, a nije stavio naznaku da je od njih preuzeo pasuse, čitave rečenice.”

Preporuka za knjigu?

“Ono što bi trebalo više da čitamo kada je u pitanju srpska književnost svakako je da se vratimo Crnjanskom. On je upravo kroz sva svoja dela pokazao koliko je važno za umetnika da bude slobodan i da ima neki sopstveni pogled na život i svet, sopstvenu filizofiju života, tako da bih to uvek preporučivao, pogotovu u današnje vreme kada mi se čini da Crnjanski nije među nama toliko čitan pisac,” kaže Aleksandar Dunđerin.

Osim što kroz književna dela možemo da napipamo životnu filozofiju jednog umetnika, poistovetimo sopstvenu slobodu sa piščevom, osetimo duh nekog prošlog vremena, čitanje i književnost su važni i iz čitavog niza drugih razloga.

“Književnost je važna u životu svakog od nas zato što je književnost nešto na osnovu čega možemo mnogo stvari da naučimo, a da nismo sami iskusili. Verujem da putem čitanja mnogo toga učimo i saznajemo i o ljudima i o svetu oko nas. Čitanje je korisno tako što učimo nove reči, aktiviramo svoj pasivan leksički fond. Reči i ne možemo na drugi način da naučimo osim čitanjem,” kaže docentkinja na katedri za srpski jezik i književnost na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, dr Sanja Miketić-Subotić.

Ona veruje da je čitanje najjeftiniji i istovremeno najkvalitetniji način ispunjavanja slobodnog vremena.

“Ukoliko se učlanite u biblioteku, ispunili ste svaki trenutak dokolice tokom čitave godine,” dodaje.

Pitali smo i šta ona čita, odnosno šta bi bila njena preporuka za čitanje?

“Jovan Dučić, na primer, Blago cara Radovana, Jutra sa Leutara. Nikad ih nisam čitala od korica do korica, već sam se vraćala na neke segmente i otkrivala knjigu. To je ono što bih uvek preporučila, ne kao roman, beletristiku, već kao nešto što će da nam otkrije nešto novo, a i o nama, i uvek će da nam da odgovor na neka pitanja koja nas muče u tom trenutku s obzirom na to da se radi o delima o ljubavi, smrti, opšte životnim stvarima,” odgovara.

Zato, kaže, treba i kupovati knjige kojima ćemo da se vraćamo.

Kojim delima i piscima se vi vraćate? Šta ćete po prvi put da pročitate?

Pre nego da odgovorite, razmislite, jer knjige mogu, kako je poručila Helen Eksli – da budu “opasne”.

“Na najbolje bi trebalo staviti upozorenje: Može promeniti vaš život“.


Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *