Fotografija (s leva na desno): Boris Mitić, Miloš Ivanović, Miloš Tomić i Nikola Dragović

“Autorski dokumentarci su vrsta kombinacije filma i života. Sve ono što je lepo u filmu, filmskom jeziku i ono što je nedokučivo ili intrigantno u životu se spoji i tako dođemo do, sa jedne strane – životne škole koja je besplatna, i sa druge strane – do jedne filmske istine koja je po meni mnogo veća od ove klasične, pozitivističke istine… Ono što je sjajno u dokumentarnom filmu je upravo sloboda koju je taj žanr osvojio u poslednjih 20-ak godina, od početka digitalne ere…stilska, izražena sloboda koju retko koji filmski žanr ima” – kazao je Boris Mitić jedan od najpoznatijih dokumentarista u regionu, tokom prošlonedeljnog razgovora, najpoznatijih srpskih dokumentarista – u Kosovskoj Mitrovici.

“Retko koja stvar u životu danas nudi toliku slobodu izražajnosti. Vrlo često volim da pravim paralelu između dokumentarnog filma i bicikla” – dodao je, objšnjavajući da dokumentarni film vidi i kao vožnju bicikla kroz prostor.

Osim Mitića, u Privatnom kulturnom centru Akvarijus razgovor su vodili i – Miloš Tomić, Miloš Ivanović i Nikola Dragović.

Čitav niz tema pokrenut je tokom razgovora u kojem su srpski dokumentaristi sa žarom govorili o dokumentaristici, izazovima, budućnosti srpske dokumentaristike.

“Imam utisak da srpski dokumentarni film prilično dobro prati svetski tok dokumentarnog filma i da u dokumentarnom filmu imamo najprogresivnije autore i međunarodno najuspešnije naslove definitivno” – kazao je Miloš Ivanović ispred Udruženja dokumentarista Srbije “DokSrbija”.

Ističe i da su izazovi sada drugačiji.

“Pre 10 godina izazov je bio uopšte objasniti šta je dokumentarni film, pre 5 godina je bio izazov izboriti se do prostora za dokumentarni film u fondovima i u nekim krugovima profesionalnih filmadžija. Danas je izazov naći dobru ideju i biti uporan u tome da se izbrusi najbolje moguće umetničko delo” – kazao je.

“Ono što me na neki način spaja sa dokumentaristima je radoznalost i potreba da čeprkam – nekad po ‘đubretu’, nekad po tuđim slučajnim razgovorima, nekad po starim arhivama, svakodnevici i primećujem svuda oko sebe, vrlo često, neke prizore koje propustim ili neke trenutke koje pokušam da zabeležim na razne načine, ili da ih tajno brzo snimim, ili da ih zapišem, ili da u sebi to ponovim više puta” – objasnio je reditelj Miloš Tomić.

Tokom razgovora učesnici su mogli da pogledaju njegove dokumentarce u kratkim formama.

Prvi koji je publika imala priliku da pogleda montiran je od snimaka koje je Tomić snimao iznenada, neplanirano, kako bi, kako je i sam naveo, zabeležio određene situacije i trenutke.

“Povremeno od takvih delića koji sami za sebe ne deluju da su nešto posebno, umesim neke kratke forme” – kazao je, pojašnjavajući da njegov princip rada podrazumeva da sakuplja snimljene “deliće” i da sa “dosta montažerskog truda napravi nešto lepše”.

“I od svih tih delića bude buket – to je jedna od metoda kojima se služim” – kazao je.

Tomić takođe deluje i u drugim medijima (kolažu, fotografiji, crtanju, muzici, radiofoniji, književnosti), završio je filmsku režiju, ali usavršavao i animaciju. Predstavljao je Srbiju na Vemecijanskom bijenalu.

Nikola Dragović je podelio i svoje iskustvo u vezi sa snimanjem filma “Zaklinjem se”, koji je između ostalog urađen sa materijalom iz privatne arhive snimatelja amatera, na VHS kasetama.

“Personalna arhiva može da donese mnogo više nego što to može da donese dobar kadar” – kazao je Dragović, odgovarajući na pitanje da li je važno imati savršeni kadar u dokumentaristici.

“Mislim da je, neko ko uhvati kamerom ili mobilnim telefonom nešto što je tog momenta zanimljivo, mnogo značajnije nego da se priprema da se napravi dobro svetlo…”, dodao je.

Važnost autentičnosti u dokumentarcu ističe i kroz primer američkog režisera i oskarovca, Erola Morisa.

“On priprema svoje filmove pet-šest godina i fotografija je savršena, sve je savršeno, ali opet dozvoljava čoveku s kojim priča da se potpuno otvori, da bude svoj i to traje nekada šest meseci, nekada šest godina, ali to je jako značajna stvar po meni za dokumentarni film” – kazao je.

Zato kao budućnost dokumentarnog filma vidi u onima koji su “lična priča”.

“Svako od nas ima nešto što ima da kaže, što je možda prepoznatljivo kao univerzalna stvar. Možda su zanimljivije većini ljudi – koja ne razume i ne gleda dokumentarni film – nekakve aktuelne stvari, ali je mnogo ličnije i lepši filmovi su ti autorski filmovi koji zapravo samo jedan čovek govori o sebi ili o porodici ili o ženi, o stvarima koje su intimne. Mislim da je to neki novi pravac, novi put kojim bi dokumentarni film mogao da ide” – naveo je Dragović.

Sam Dragović je jedan od autora dokumentaraca o Kosovu i Metohiji, među kojima su “Opstati u Prizrenu” i “Južno od Ibra”.

Komentarišući to zašto je malo dokumentarnih filmova sa Kosova o Kosovu, Dragović veruje da je jedan od načina da se to promeni sakupljanjem materijala. Smatra da bi Ministarstvo kulture Srbije i Filmski centar trebalo da naprave bazu video snimaka onoga što su Srbi na Kosovu doživeli.

“Tako da mislim da je dobra ideja da ljudi koji imaju nekakve snimke – dele na bilo koji način sa profesionalcima i da vidimo da li možemo od toga da napravimo nešto suvislo, nešto što je univerzalna priča” – dodao je.

Poznati srpski dokumentaristi su održali i radionice sa lokalnim učesnicima o osmišljavanju i produciranju autorskih dokumentaraca, sa namerom da se razviju ideje za predstojeći konkurs Filmskog centra Srbije. Razgovor i deo radionica održan je u saradnji Akvarijusa i udruženja DokSrbija, dok je deo radionica realizovan kroz projekat “Art terapija za sve” koji sprovodi Akvarijus u saradnji sa Fondacijom Demetra, uz podršku UNMIK-a.

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *