Danas je tačno dvadeset godina od početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Vazdušni napadi NATO snaga trajali su nepuna tri meseca i završili se 10. juna 1999. Fotografije žrtava, bezbroj uništenih objekata, sirena za vazdušnu opasnost, zvuk aviona i ispuštanja raketa – sigurno su sećanja svih nas na ono što se događalo pre dvadeset godina. Ipak, ako bi malo više zakrstarili po sećanjima, bilo bi još mnogo neispričanih i duboko zakopanih detalja. Razgovarali smo sa troje Mitrovčana. Svi su različitih godišta. M.I. je baka koja je nedavno proslavila sedamdeset i treći rođendan. Ima troje dece, osmoro unučadi i dve praunuke. I.J. je mladi otac dva dečaka. S.K. je u kasnim dvadesetim, živi i radi u Kosovskoj Mitrovici. U kakvom je sećanju njima ostao 24. mart 1999. godine?

Baka koja nije imala za koga da nabere prve jagode

“Sećam se bilo je pre podne, oko 11, došla je žena iz komšiluka i kaže – biće bombardovanje. Kao bez glave – šta ćemo, gde ćemo da se sakrijemo. Pošto je naša kuća bez ploče, nismo bili sigurni. Otišli smo u soliter. U soliteru su bili samo goli podrumi, neopremljeno, nepripremljeno, samo jedan otvor van solitera. Kad sam videla da je to – to, ja sam pokupila decu i vratila se kući. Taj dan kako smo proveli – ne pitaj. Stvarno je bio težak dan, neizvesnost, ne znamo gde će da gađaju, ne znamo šta će da bude. Posle su se nizali dani jedan za drugim, slični tome.

Našli smo skrovište u jednoj kući koja je imala ploču. Bilo je proleće. Sećam se dobro. Razvalili smo ogradu između dvorišta komšija, da bi lakše prolazili. Sećam se da su rodile jagode. Prolazila sam gazeći jagode. Rekao mi je muž – ‘ajde, naberi koju. A ja sam rekla – šta će mi kad nema ko da jede? Tako da – mnogo je teško. Pa je teško bilo kad se iselio ceo grad, pa nismo videli dete, nijedno u gradu. Bila sam najsrećnija žena kad su se deca vraćala u grad i kad je grad počeo da živi,” kaže naša starija sugrađanka M.I.

Ne seća se prvog puta kada je Kosovska Mitrovica bombardovana, ali:

“Sećam se bombardovanja, sećam se skrivanja u mišiju rupu, sklanjanje dece.”

Strah da deca ne stradaju i tuga za njima

Priznaje da se najviše plašila da deca ne nastradaju:

“Plašila sam se da mi deca ne izginu. Plašila sam se da mala deca ne stradaju pod krovom. Za mene se nisam stvarno plašila. Deca su počela da se rasturaju – kud’ koji. Koliko je bilo teško bombardovanje, toliko je bila teška tuga što su mi se deca porasturala, kako odrasli, tako i mala deca. Nisu bili pored mene.”

Lep, sunčan dan i košarka na ulici, deca nisu bila svesna situacije

“Iskren da budem, iako je prošlo 20 godina, kao da je juče bilo. Lep dan, sunčan, par oblaka možda, igrali smo košarku na ulici, ja i moje društvo. I negde oko pola dva, dva, više se i ne sećam, oglasila se sirena za vazdušnu opasnost,” priseća se prvog dana bombardovanja I.J.

Ipak, u tom trenutku, kaže, nije osećao strah:

“Da li zato što smo bili deca, jednostavno nismo imali taj osećaj, kao da se ništa oko nas nije dešavalo. Jedino što smo bili srećni što nismo išli u školu, uopšte nismo bili svesni same situacije.”

“Počelo je ratno stanje”

“Godine 1999 sam bila jako mlada, imala sam svega osam godina. Dakle, dete, ali se poprilično jasno sećam onoga što se dešavalo tog 24. marta. Svi smo bili u kući, otac, majka, brat, sestra i ja. I sećam se dnevnika u pola osam i rečenice koju je izgovorio spiker, a čini mi se da je glasila – Srbija je u ratnom stanju, ili počelo je ratno stanje. Onda, kroz nekoliko minuta, mislim da je majka rekla da svi stanemo pod sto, što sto mi i učinili – sestra, brat i ja,” kaže dvadesetosmogodišnja S.K.

Strah i zebnja roditelja

O tadašnjim osećanjima kaže:

“Budući da sam bila baš mala, mislim da tog trenutka nisam ni bila svesna šta se dešava zaista. Nije bilo straha, nije bilo panike sa moje strane, jer jednostavno nisi svestan, ali ono sto sam osetila je strah i zebnja mojih roditelja.”