Podkast sa Darkom Dimitrijevićem: Ljudima je potreban zdrav sistem sa jednakim šansama za sve

Fotografije: Sunčica Andrejević

Od 31. jula, sirena i barikada na severu Kosova fokus javnosti i političara ni u jednom trenutku nije bio na srpske sredine južno od Ibra. Ovo je bio jedan od povoda za razgovor sa urednikom radija Goraždevac iz ovog metohijskog mesta, Darkom Dimitrijevićem.

Dotakli smo se, međutim, niza tema – života u Goraždevcu, odlaska mladih, problema sa kojima se suočavaju, odnosa kosovskog sistema i zvaničnog Beograda prema srpskim sredinama na Kosovu, povratničkih sela, izveštavanja iz malih sredina, ali i one najteže i bolne teme – pucnjave na decu u Goraždevcu u kojoj su ubijeni Ivan Jovović i Pantelija Dakić. Izveštaj sa terena o ovim ubistvima bio je Dimitrijevićev prvi novinarski izveštaj i ono što ga je, kako je rekao, opredelilo da nastavi da se bavi novinarstvom, ali i ono što mu je ukazalo na važnost da se istina javno govori.

U nastavku pogledajte podkast i ključne poruke iz razgovora sa Darkom Dimitrijevićem.

O 31. julu na severu Kosova i srpskim sredinama južno od Ibra

Ono sa čim se građani suočavaju danas na severu bio je problem u srpskim sredinama na jugu Kosova pre 10 godina

„Sve ono što se dešava bilo gde na Kosovu reflektuje se na druge sredine koje možda nisu u središtu tog događanja. Tako je bilo i tog 31. jula kada se desilo to sa barikadama ovde, na severu, kada se situacija ekstremno pogoršala u bezbednosnom smislu. Svakako da su i ljudi u Goraždevcu i u ostalim mestima gde žive Srbi u Metohiji jednostavno brinuli da li će to da se prenese i na ostale sredine. Svi su poučeni iskustvom 17. i 18. marta 2004. godine i mnogim drugim događajima koji su se dešavali u prošlosti. Tako da ljudi nisu bilo ravnodušni kada je u pitanju taj događaj od 31. jula. Ono što jeste važno da se kaže, to je da kada su Srbi u pitanju potpuno isto se gleda na problem građana koji žive bilo u severnoj Mitrovici, Leposaviću, ili u Gračanici, Goraždevacu, Velikoj Hoči. To je zaista jedan isti stav, samo je možda različito to što je taj problem koji je ovde nastao pre 10 godina bio aktuelan i u ostalim srpskim sredinama južno od Ibra”.

O pucnjavi na decu u Goraždevcu

“Taj 13. avgust je zapravo bio dan kada sam ja poslao svoj prvi izveštaj, ali to je bio izveštaj kojim niko ne bih želeo da započne svoju karijeru. Tim tužnim tragičnim događajem koji je možda najteži i najtragičniji događaj u istoriji Goraždevca, jako starog metohijskog sela. To je bio moj prvi izveštaj i bio je jako težak, jer sam morao da izveštavam o tome kako su napali moje drugare, kako su napali ljude sa kojima sam živeo, komšije, rođake. Takođe, jedan od stradalih je i moj školski drug, Ivan Jovović. Panta Dakić je školski drug mog mlađeg rođenog brata. Među teško ranjenima bio je i Bogdan Bukumirić, koji mi je rođak. I to je zaista bilo jedno jako teško iskustvo za mene, ali sa druge strane, mislim da je to nekako prelomilo moje razmišljanje i životno opredeljenje čime ću da se bavim, jer sam se još u tom trenutku lomio. Ja sam tog trenutka i tih dana shvatio koliko je važno govoriti javno i govoriti istinu, jer se u Peći takođe dogodio jedan incident u kom je stradala jedna devojka, u isto vreme kada su stradala deca u Goraždevcu. I prvi izveštaji koji su počeli da kruže jeste da su Srbi izvršili napad na albansku devojčicu, o tome su čak počeli da izveštavaju i neki međunarodni mediji. Međutim, ja sam nekim čudom uspeo da pozovem tada novoformirano udruženje Kosovska medijska asocijacija koje je igralo značajnu ulogu u informisanju i Srba i čitave javnosti na ovim prostorima, uspeo sam da pozovem tadašnjeg urednika radio Kim-a Živojina Rakočevića, da ispričam šta se desilo. Moram da priznam da čak u prvih pola sata, pošto su me zvali da snimimo taj prvi izveštaj, nisam mogao da izgovorim ni reč. Krenuo bih da pričam, ali u trenutku bi nastao prekid filma i trebalo mi je dosta vremena da se saberem da sve to ispričam. Kasnije su došle i brojne novinarske ekipe, kako srpske tako i svetskih medija, koje su zabeležile taj stravičan zločin koji se desio deci iz Goraždevac. Bilo ih je oko 80 kada je pucano na njih.”

“Nakon tog zločina na Bistrici sva deca su na nekin način imala psihičke probleme, neka deca su imala noćne more, neka nisu mogla da spavaju. Bilo je puno posla za psihologe, sećam se da je dolazila grupa psihologa iz Beograda koja je dugo radila sa tom decom. Moram da priznam i da kad god pričam o tom događaju, i kad mi se te slike vrate pred očima, jako se loše osećam tokom čitavog dana kasnije. To je ostavilo posledice na tu decu, stradalo je dvoje, ranjeno je četvoro, ali su ostala deca, spasavajući svoje živote, trčala kroz bodljikave žice kojima su bile ograđene njive kod Bistrice, kroz kukuruz, razno šiblje, u panici za svoj život. Svi kasniji događaji poput Martovskog pogroma, kasnijih incidenata, a bilo ih je kada su pretučeni i napadani ljudi iz Goraždevca, sve to vraća sećanja na taj događaj. Tako i ovo što se sada dešava. Mnogi od njih koji su preživeli Bistricu su danas roditelji. Daću podatak da se bliži školska godina, sve se više u medijima priča o tom mogućem sukobu na severu Kosova, postoji broj roditelja koji je svoju decu izveo iz Goraždevca”.

Najmanje uloženo u zdrav sistem sa jednakim šansama za sve; nemarnost onih koji vode institucije

“Stanovništvo (u Goraždevcu, prim. aut.) je bukvalno prepolovljeno, to je jasan pokazatelj nebrige institucija, Kancelarije za KiM pre svega, za te mlade ljude. Svakodnevno slušamo da se mnogo ulaže, da se mnogo investira, ali najmanje je uloženo u to da se stvori sistem u kom će ljudi imati jednake šanse da se zaposle, neće se stranački zapošljavati. To smo imali svih ovih 22 godine koliko je prošlo od sukoba. Sistem nije uspostavljen na zdravim temeljima. To znači da ne postoje jednake šanse za sve, bilo da su u pitanju projekti subvencije, zapošljavanje… Dakle, nemate komisiju koja će da uspostavi kriterijume i da odluči po kriterijumima ko će da radi. Radiće onaj ko je član partije, ko je u ovom slučaju jak sa SNS-om, pre toga sa DS-om, ili ko je sve bio na vlasti… To je najviše uticalo na odlazak tih mladih ljudi. Ono što je pozitivno u svemu ovom negativnom je da se u Goraždevcu i dan danas rađa dosta dece. Godišnje u proseku se rodi desetak beba i da pohvalimo i to da je konačno Vlada Srbije pored toliko investicija smogla snage da finansira izgradnju dečijeg obdaništa. Vrtić bi možda uskoro trebalo da počne sa radom. I to je ono što je pozitivno. Ali opet kažem, ljudima fali zdrav sistem, a trenutno ne postoji zdrav sistem. Nemarni su gotovo svi koji vode institucije, a to nije odraz onoga što oni rade na lokalu, nego je to zapravo odnos između njih i onih koji navodno podržavaju i pomažu Srbe iz Beograda”.

Ljudi u bilo kojoj srpskoj sredini gledaju na Srbiju kao na svoju državu koja će im pomoći; partije na vlasti uvek imale političke i ekonomske interese; da je zaista ulagano koliko se tvrdi i Goraždevac i Velika Hoča ličili bi na švajcarska sela

“Ljudi u Goraždevcu, isto kao i ovde, ili bilo gde drugde, u bilo kojoj drugoj srpskoj sredini, gledaju na Beograd kao na svoju državu koja će im pomoći. Međutim, iz nekog razloga, svih ovih 20 i nešto godina Beograd uopšte u obzir nije uzimao autentične stavove Srba koji žive na KiM. Mi ćemo vam pomoći i mi znamo šta je najbolje za vas, je uvek ona parola kojom se vodi Beograd. To je po meni potpuno pogrešno. Ispravno bi bilo da intelektualni deo stanovništva bude aktivniji u svom delovanju, da pre svega taj deo stanovništva daje svoje mišljenje, ljudi koji imaju autoriteta na lokalu, pre svega mislim na istaknute pojedince, nevladine organizacije, sve to treba iskoristiti. Zašto to Beograd ne radi, mislim da to ne radi isključivo iz političkog i ekonomskog interesa. Kad kažem političkog, mislim na trenutnu situaciju, odnosno partija koja je na vlasti ima političkog interesa da nameće svoje ljude, svoje stavove, tako je bilo i pre 20 godina, tako je i sada. A ekonomski u smislu da je beogradska vlast Kosovo često koristila za korupciju, kada su u pitanju Srbi, pod navodnom parolom pomoći Srbima na Kosovu i Metohiji. Mnogo se novca vratilo u partijske kase u Beogradu. Mnogo se novca vraćalo kroz korupciju. Imali smo Patriotsku pljačku za vreme Vojislava Koštunice, eto to je jedna afera koje sam se u ovom trenutku setio. Imamo američke sankcije nad pojedinim licima u ovom trenutku prema osobama koje su bliske ovoj vlasti, a koje su deo svih mogućih tendera i u Srbiji i ovde na KiM. Dakle, to dovoljno govori o ekonomskom interesu političkih partija na vlasti, da im se veći deo tog navodno uloženog novca u srpske sredine vrati. Da je zaista uloženo toliko novca u srpske sredine, mislim da bi i Goraždevac i Velika Hoča na neki način ličili na neka mala švajcarska sela. Da ne govorimo tek o Mitrovici ili Gračanici, ili bilo kom mestu. Međutim, mi nismo mnogo odmakli. Pored navodno toliko uloženih miliona i milijardi, ja nešto nisam primetio da se Mitrovica preterano puno razlikuje od pre 20 godina, osim što nema onih trafika, ima puno više betona. Dakle, nemamo suštine”.

Duple plate, “novčanik i bankomat”; ne postoji želja ljudi koji su jako dobro plaćeni da nešto naprave za sredinu u kojoj žive i rade

“Sve se vraća na to da ne postoji zdrav sistem. Mi imamo sistem u kojem prosvetni radnici i zdravstveni radnici imaju duple plate. Daje Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, a daje i Ministarstvo zdravlja Kosova. To je nešto za šta se niko ne buni. I po meni to nije toliko strašno kada bi ti ljudi, kada bi se ti lekari trudili da budu najbolji lekari u takvim sredinama, kada bi se ti profesori, pogotovo oni koji se bave i nekim opštim dobrom, trudili da organizuju neki javni život. Sve se svodi na novčanik i bankomat. To je zapravo naš najveći problem. Ne postoji želja ljudi koji su jako dobro plaćeni da nešto naprave za sredinu u kojoj žive, u kojoj rade. Nedavno smo imali priču iz Suvog Grla gde su nam se građani žalili. Otišli smo da napravimo neku drugu priču – evo nemamo lekara. Mi tamo zateknemo zaključanu ambulantu i napravimo priču o tome. I umesto da se nastoji da se takav problem reši, vlast automatski pošalje ekipu televizije koja je bliska sa Vladom Srbije, pošalje lekara i kao – evo mi smo sada tu. Da ne govorimo da je čak za malo došlo do nekih neprijatnosti nakon toga, jer su ljudi revoltirani bili zato što je neko hteo da fingira da je sve u potpunom i najboljem redu. Ne postoji taj kulturni, javni život, ali to je sve posledica, jer oni koji bi trebalo da budu nosioci jednog sistema, jednog društva, spavaju, pasivni su, nije ih briga ni za šta sem da primaju dve plate… I to nije karakteristično samo za Goraždevac. To je karakteristično za većinu mesta u kojima žive Srbi. U redu, legitimno je ukoliko sistem već omogućuje tako nešto. Ali dajte maksimum od sebe da nešto napravite kad ste već plaćeni za to. Dajte maksimum od sebe da ta deca koja pohađaju školu, izađu obrazovana, da budu pismena. Problem je što takva želja i takav sistem ne postoji i ne postoji želja vlasti da se to na neki način promeni”.

O životu u povratničkim mestima

“Mislim da je ključna reč nebezbedno. Povratnici su najranjivija grupa, njima se imovina konstantno pljačka. Njihove šume, njive su konstantno uzurpirane i korištene od strane trećih lica. To je veliki problem, a da ne govorimo o drugim uslovima za život. Često u tim povratničkim selima nema vode. Padnu bandere koje su loše postavljene, pa onda nema ni struje. Mi sada imamo restrikcije, imali smo i tokom ovog podkasta, pa je teško. Možete da zamislite kako je teško živeti veći deo života u mestu gde često ima problema i sa strujom, vodom. Putna infrastkrukutra je u mnogim od tih sela jako loša. To je sve život u povratničkim mestima. Tokom pandemije ti ljudi iz staračkih domaćinstava nisu imali mogućnost da izađu. Mnogi od njih nisu mogli da odu ni po terapiju… Nekako imam utisak da su od povratnika na neki način svi digli ruke. Oni su prepušteni sami sebi i tom nekom svom načinu života kojim su nekim čudom navikli da žive”.

“U selu Biča danas ima još dva domaćinstva od 30-ak kuća, koliko je napravljeno, isto tako u selu Grabac koje je brojalo čak 30-ak domova. To selo danas izgleda sablasno i tamo više niko ne živi. Kuće su razbijene, opljačkane, mesto je ponovo zaraslo u korov. To je posledica lošeg pristupa i lošeg procesa povratka”.

Leave A Comment

Your email address will not be published.