Petorica mladića, prijatelja, pre tri godine imali su ideju. Ideja je prerasla u mali, mnoštvom detalja i ljubavi ispunjen dvospratni objekat u Kosovskoj Mitrovici. Na mestu odakle se, kako se sećaju stari Mitrovičani – nekada širio miris tek pečenog hleba i peciva, sada se širi prijateljstvo, energija koja razbija bes i pravi prostora za misao. Kulturno sklonište bes(i)misao na treći rođendan proslavilo je izrastanje u svojevrsnu zajednicu. Ovo je priča o prijateljstvu, istrajnosti i empatiji.

Zajednica duha

Hladan vetar snažno huče, dok pahulje neprestano padaju i opkoljavaju sumorni pogled na ulicu u blizini mitrovičke autobuske stanice. Metalna vrata na malom objektu sa pogledom na Lole Ribara se otvaraju, a u prostoriji nekoliko mladih. Toplo je, ali ne zbog malog crvenog kalorifera u ćošku sobice sa knjigama na zidovima, fotografijama, oblicima, natpisima. Između ‘Njegoševog stuba’, ‘duvara Nikole Tesle’, ‘stuba Ive Andrića’, kuvaju se čaj, kafa i kompot od jabuka. Grupa mladih je vidno raspoložena, smeju se, razgovaraju, pomažu jedni drugima u kuvanju kompota, pregledaju slikarska postolja sa prelepim printovima zeca, belog medveda, lisice. Autorka je ruska umetnica, koja ih je pozdravila video zapisom iz daleke Rusije. Povod za izložbu – treći rođendan njihovog skloništa. Među njima i dvojica osnivača i idejnih tvoraca mesta – Stefan Cerovina i Nemanja Zarković. Fale im – Marko Savić, Miroslav Maksimović i Slavko Maksimović. Ali, ne fali im energije. Uskoro se otvara izložba, aranđelovčanin Pavle Milošević, apsolvent psihologije, prenosi poruku ruske umetnice o izložbi. Brinuo je kako će printovi na postoljima da izgledaju. Sada je, ipak, zadovoljan. U pravu je, važna je suština.

Transformacija besmisla

Šta je Kulturno sklonište?

“Besmisao jeste nešto što često bude dominantno u društvu i što onda utiče i na individuu, ali je transformacija besmisla moguća. Ono suštinski nosi jaku emociju koja je vrsta goriva, energije, a kroz smislene aktivnosti i misleće procese može da se transformiše. Kad se dekonstruiše dolazi do uvida u razne komponente, i to onda smanjuje tenziju, čovek je u stanju da se angažuje i da na nečemu radi. Tako da, eto, ako je potrebna neka definicija onda bi stvarno ovo više bila zajednica duha,” pojašnjava Stefan.

Kako su došli na ideju?

Priznaje da su njih, tada petorica, prošli kroz razne faze zajedno sa gradom – “od onih prvih posleratnih godina, kad je bilo važno samo preživeti, do trenutaka kada je počela da se javlja potreba za nečim što je više od puke egzistencije”.

“Mislim na kulturu u širokom smislu te reči. Zaključili smo da je veliki disbalans. Nesrazmerno je bilo koliko je u Mitrovici bilo potencijala u odnosu na ono šta se radilo. Na primer, u gradu u svakom trenutku ima od tri do pet hiljada studenata, akademskih građana, ljudi koji se ozbiljno bave raznim oblastima, a njihovo prisustvo je gotovo zanemarljivo – u smislu uticaja na kulturna dešavanja i kontekst uopšte. Shvatili smo da je potrebno da postoji neko mesto. Na početku, naravno, nismo znali kako će to da bude, nismo imali jasne konture,” dodaje.

Kada novac nije važan

Ali imali su volju.

“Želeli smo da nešto radimo, nije nam bio bitan novac. Ali smo shvatili da možemo mnogo toga čak i bez novca – ukoliko počnemo sa tim sami, a onda tražimo pomoć zajednice. I to se i desilo,” kaže Stefan.

Dokaz su komšije koje dele prostor, vreme i trud sa posetiocima skloništa. Suza i Neša su u istom objektu u kojem je sklonište. Od mesta održavanja niza događaja deli ih zid. Neša je majstor i često je pri ruci za razne popravke. Komšija Albanac, Bujar, ustupio im je deo dvorišta. Marko i Goran kao električari, pomažu takođe. I tu nije kraj – deo nameštaja, predmeti, ograda za stepenice do gornjeg sprata – takođe su od komšija.

“Mi smo donosili od naših kuća, reciklirali sve to. I tako se stvorio prvi prostor,” pojašnjava ovaj Mitrovičanin.

Počelo se ubrzo sa prvim aktivnostima – filmske i istorijske večeri. Onda su se ove aktivnosti granale, počelo se sa održavanjem književne večeri, večeri koje su organizovali studenti arhitekture, psihologije, raznih sekcija, izložbi.

Koncept filmskih i istorijski večeri je posebno interesantan, jer se ne svodi na puko gledanje filma i slušanje istorijskog predavanja. Na to se nadovezuju rasprave o emocijama, temama, stavovima, mišljenjima. One su i danas održale kontinuitet. Uz to sada su pokrenute i prirodnjačka i kreativna sekcija, grupe koje su okupljene oko psiholoških tema.

“Naš koncept je u stvari da pružimo podršku određenoj ideji i osobi koja sa tom idejom dođe kod nas, da radimo na razvoju te ideje i da, onoliko koliko možemo s obzirom na naša materijalna sredstva – pružimo podršku za realizaciju te ideje. Dakle, ovo je zajednica. Zajednica zbog mnogo elemenata podrške koje u njoj postoje. Akcenat je na tome, da ljudi mogu jedni druge da podrže u nečemu što rade, ali da u isto vreme zajedno nose razne terete koji se javljaju u procesu stvaranja bilo čega. Nije lako stvoriti nešto, a onda da to još i živi,” priznaje Stefan.

Ova grupa mladih ne radi za novac. Svaki doprinos je u vidu individualnog truda, napora, angažovanja. Osnovne potrepštine čaj, kafa, šećer, kiriju – finansiraju iz članstva. Rade po smenama, volonterski. Sistemsku podršku nemaju.

Suština u tri zamagljena i skrajnuta elementa

Kako onda traju tri godine?

“Naše zadovoljstvo proizilazi, na primer, iz okrečenih zidova ili lampi koje smo napravili – to je taj deo materijalnog koji nam nešto vraća, ispunjava nas. Ali suština je u tri elementa – koja su često tako zamagljena i neuhvatljiva u društvu – vera, nada i ljubav, koji su se razvijali kroz naše odnose, a onda i kroz aktivnosti koje su bile uspešne.”

“Mi zaista verujemo da u našoj sredini, u Mitrovici, pored raznih sivih aspekata – postoji mnogo potencijala. Ove tri komponente – ljubav, vera i nada nisu nestale, nisu napustile Mitrovicu. Daleko od toga. Samo su nekako skrajnute. Ovim što radimo – prvo sebe, posle i druge – podsećamo da su one uvek tu, da možemo za njima uvek da posegnemo u ogromnom rezervoaru resursa koji postoje,” zaključuje Stefan.

Ono što novac ne može da kupi

“Nije mi potreban novac za ovako nešto. Ovo radim za moje bratance. Želim da im ostavim nešto. Ovo je prostorija u kojoj postoji šansa da se čuje nešto drugačije, nema konflikta, dijalog je otvoren i zaista mi za to ne treba novac. Neke stvari novac ne može da kupi,” kaže Nemanja Zarković.

Mladima:

“Voleo bih da znaju da se druže, a iz druženja se svašta rodi. Naučite da se družite, imajte drugove, prijatelje, ostalo će da dođe samo.”

Iz spirale besmisla do prvog među jednakima i rađanje novih skloništa

Nemanja Milošević je prešao put od posetioca do inicijatora i aktivnog učesnika događaja u skloništu.

“Dosta je vremena prošlo dok nisam uzeo nešto sopstvenim rukama da napravim. I to je ono što je generalno vezano za današnjicu – neki besmisao, besumočno ispijanje kafa. I ja sam bio u toj spirali besmisla. Ono što je mene pokrenulo je neverovatno strpljenje – prvo pojedinačno svakog od osnivača, a drugo – same ove naše zajednice u skloništu. Dobio sam ogroman prostor u kojem sam mogao da se razvijam na sve moguće načine. Samo sam u jednom trenutku prosto osetio da želim da nekako izađem u prvi plan. ‘[Prvi među jednakima’ – ova zajednica mi je pokazala šta to znači. Svi te podrže, svi su tu, ali ti si taj čija je ideja i koji ju je izneo za ljude oko sebe.

Ipak, Pavle bi uskoro trebalo da se vrati u Aranđelovac:

“Želeo bih da ostanem, ali ono što vidim kao svoj neki životni put je da rađam nova skloništa. Mislim da ću da se vratim u Aranđelovac i pokrenem jedno ovakvo sklonište.”